Poetika doviđenja

Svako doviđenja je priča za sebe. Nekad bude šturo i bezbojno, a drugi put se nakiti i zašećeri, pa tako otežalo od preterane uljudnosti, obremeni rastanak. Ima i toga da rečima bude tesno, a pozdravu široko. Doviđenja ume i da se pomeša sa poljupcima i zagrljajima, da se dobaci preko ramena, da se otegne kao loš dokumentarac i da se završi kao nemi film. A može da bude i uvek isto, kao kod mog komšije, gosn Krste, starog novinara, boema i pesnika. Doviđenja kao životna poetika.

Svi ga znaju po tom pozdravu, po leptir mašni, gromkom glasu i po smehu. Jer on se smeje po slogovima, onomatopejski, nadmeno i duboko, kao kralj u italijanskoj operi.

Gosn Krsta često zaziva boga i voli da usred neke gužve u redakciji telefonom pozove bratiju nekog manastira i da se s njima sit ispriča. Maše velikim šakama, slušalica ga  jedva stiže, i poštapa se kratkim, uvek istim biblijskim citatima. Ko ga prvi put vidi, sluša s poštovanjem i verom da se tamo negde stvarno nalazi neki vladika ili barem đakon. Ostali se smejulje, gurkaju i sašaptavaju:

- Ma, Krsta opet glumi ludilo. Zove ženu, a ona dobra duša pa ga pušta da se izmotava.

Autor teksta i urednik - Mirjana Blažić

Glumac - Nikola Kojo

broj komentara 0 pošalji komentar
Srpski na srpskom Srpski na srpskom

Autor:
Mirjana Blažić

Svaka greška u jeziku ima svoju priču. Ko nađe grešku, valjaće mu i objašnjenje, ko ne nađe, neka sluša priču, naći će se greška sama. [ detaljnije ]