U opančarskoj radnji u Gornjem Milanovcu

Kažu da su opanci jedna od najstarijih vrsta obuće, koji su neki narodi nosili i pre nove ere. Sloveni su nosili opanke pletene od like i kože, zvane  „lapti", koje su sami pravili, kasnije im dodajući drvene daščice odozdo da bi duže trajale. Od 15 - 16. Veka pa do danas za izradu opanaka koristi se teleća, goveđa i svinjska koža štavljena u prirodnom rastvoru vode i posebnih vrsti šišarki. Današnji oblik formioran je početkom 20. Veka i sve do polovine istog opančari su imali radionice u svakom većem mestu u Srbiji, a sam zanat je bio ne samo važna, već i prestižna delatnost.

Opanci su se pravili po kalupu, po je kojem se razlikovao samo broj, ne i koji je levi, a koji desni. Istu formu imali su muški, ženski i dečiji, a veština majstora se ogledala na gornjem delu isprepletanom od čak dvanaest do osamnaest tankih kožica, pa su ponekad to bila prava majstorska remek dela. Razlikovali su se i opanci za svaki dan, takozvani  „đonovski" sa debelim slojem kože odozdo, nekada teški i ceo kilogram, i svečani, od fine kože, bogato i lepo ukrašeni, za nedelju i praznik. A po vrhu, kljunu ili šiljkanu moglo se tačno reći da li su opanci iz Užica, Kraljeva, Niša ili Negotina.

Ne pamti se da je nekada nekoga opanak nažuljao. Kao praktična i udobna obuća živeli su intenzivno sve do polovine 20. Veka. A tad ih je  „sahranila" masovna proizvodnja i upotreba patika. Tako makar tvrdi majstor - opančar Želimir Damnjanović, jedini na potezu od Beograda do Čačka. Tvrdi, ali ne prestaje da ih pravi.

A kako ih pravi - od štavljenja kože do premeta i prepleta, zašto za dobre zatvorene opanke treba, kako kaže,  „pet dana i kusur" da se naprave i zašto na pitanje koliko ih je napravio u životu odgovora sa -  „joj" - čućete u današnjoj kojekuda priči.

Levi opanak - Mirjana Nikić.

Desni opanak - Elizabeta Arsenović.

A čuli ste već da u tome nema razlike.

Sa uredno omotanim obojcima, hajdmo onda - op, op, opančići....

Radio Beograd 1, 09.05