Fransoa Vijon

„Fransoa Vijon je živeo u doba kada je javni moral bio pao niže no što se to da zamisliti. Zanat vojskovođe i razbojnika bio je jedan te isti. Beda je bila navikla ceo svet da upotrebljava svako sredstvo da se održi u životu. Crkva, čiji su mnogobrojni članovi živeli gnusnim životom, eksploatisala je narod što je više mogla. Univerzitet je prodavao svoje diplome, doktori teologije takmičili su se u pohlepi sa kraljevim činovnicima, a u grubom razvratu sa svojim studentima. Eksploatisan sa svih strana, narod se branio kako je znao i umeo i smatrao je pravednim svaki način da povrati ono što su mu uzeli. Naravi u užem smislu nisu bile bolje od poštenja.“ Tako je francusku „jesen srednjeg veka“ opisao francuski pisac Gaston Pari. A ona je bila i gora od njegovih rečenica. Svetina je uživala u javnim pogubljenjima, dangubila po krčmama i sastajala se na Groblju nevinih na čijim je zidovima plesala Smrt odvodeći duše umirućih, jednake u prolaznosti. Pod svodovima groblja dans makabr živih vodile su lake žene, svodnici i šareni polusvet trgovaca, propovednika, lupeža i zabavljača. Vojnici Stogodišnjeg rata i bande „derikoža“, otpuštenih soldata, pustošili su okolinu Pariza; vladala je glad, naveliko se umiralo od kuge, noža i omče. Bila je godina 1431. i francuska istorija je pamti po dva velika događaja – u Ruanu spaljena je Jovanka Orleanka, a u Parizu rođen je jedan od najvećih pesnika – Fransoa de Monkorbije ili De Lož, kasnije znan kao Vijon.

Pariz je pisca Malog i Velikog zaveštanja upamtio kao lakrdijaša, boema, mangupa, razbojnika i obijača, člana zloglasne razbojničke družine „Školjka“. Ako je verovati Sent-Bevu, čuvenom književnom kritičaru, po Vijonu, gradskom lupežu, francuski jezik dobio je glagol „vijone“, što znači podvaliti, zdipiti. Jezik, istina, pamti duže, ali ni ljudi njegovog doba nisu ga zaboravili ni onda kada se o njemu ništa više nije znalo. Njegove balade, kojima je uveseljavao društvo po krčmama, govorile su se naizust i na dvoru i među običnim svetom….

Autor i urednik emisije – Mirjana Blažić