Đuzepe Verdi: Trubadur

Ubrzo pošto je 1850. godine Verdi otkrio komad Trubadur Antonija Garsije Gutijereza, sa temom koja mu je delovala pogodnom za operski siže, zamolio je libretistu Salvatorea Kamarana da priredi „smelu i modernu" verziju komada. Verdi je ovu priču opisao kao „veličanstvenu, fantastičnu i punu snažnih situacija", a u pismu iz aprila 1851. godine pokušao je da libretisti objasni svoju viziju dela sledećim rečima: „Kada u operi ne bi bilo ni kavatina, ni dueta, trija, horova ni finala, i kada bi celo delo bilo posmatrano kao, recimo, jedna jedinstvena numera, smatrao bih to ispravnijim i tačnijim. Iz tog razloga, bilo bi dobro ako bi mogao da izbegneš početni hor (sve opere počinju sa horom!) i da odmah uđeš sa trubadurovom pesmom i da prva dva čina spojiš u jedan" pisao je Verdi Kamaranu. Međutim, Kamarano nije poslušao kompozitora i umesto toga mu je predao scenario sa konvencionalnom podelom na numere, koji je čak predstavljao korak unazad u odnosu na Rigoleta, u kojem je Verdi započeo da transformiše tradicionalni italijanski operski model.

Uprkos inicijalnom razočarenju, Verdi je ipak prepoznao potencijal Kamaranovog nacrta i nastavio saradnju sa libretistom, koga je, 1852. godine, smrt sprečila da dovrši ceo predložak. To je omogućilo Verdiju da zajedno sa mladim libretistom Leoneom Emanueleom Bardareom napravi važne ispravke, uključujući i davanje većeg značaja Leonori. Trubadur je formalno jedna od Verdijevih najinteresantnijih opera, jer ostvaruje tok na prividno paradoksalni način: smenom zatvorenih numera. U ovom stalnom premeštanju perspektive, Verdijeva muzika sa jedne strane služi kao neutralni posmatrač različitih situacija opisanih u operi, dok sa druge pruža uvid u unutrašnji život likova, istražujući detaljno njihove emocije. Uprkos brojnim negativnim reakcijama, opera je doživela trijumf na premijeri u Teatru Apolo u Rimu 19. januara 1853. godine i uz druga dva dela iz takozvane „latinske trilogije" – Rigoleta i Travijate – zauzima istaknuto mesto u kompozitorovom opusu.

Urednica Ksenija Stevanović