Izabel Stengers: Nauke i moći. Demokratija naspram tehnonauke

Na samom početku teksta, postavlja Izabel Strengers nekoliko retoričkih pitanja: „Kaže se da je nauka upravo ono što ljudima omogućava da se oslobode predrasuda, želja, iluzija koje ih sprečavaju da vide 'ono što jeste'. Njena su pravila neutralnost i objektivnost. To su svakako veoma hladne vrline i razumećemo da je ljudima potreban „dodatak duše" koji će im doneti intimni odnosi, prijateljstva, igre, televizija, umetnosti, fudbal... Neutralnost i objektivnost su, međutim, neophodne vrline jer samo one omogućavaju saglašavanje koje izmiče odnosima moći i strasti. Šta je Zemlja? Da li se ona nalazi na leđima kornjače ili u središtu kosmosa? Da li ona pluta na uzburkanom okeanu ili je zarobljena pod kristalnim svodom? Ne! Svi znamo da je ona planeta koja se okreće oko sebe same i oko jedne zvezde koja je deo... itd." Ovakvim početkom iskusna autorka nastoji da skrene pažnju na ono što se nalazi mnogo dublje u samoj strukturi naučnog mišljenja. Zato Stengers, posle konstatacije da Zemlja nije ravna ploča, nego planeta koja se okreće oko sebe i oko jedne zvezde, nastavlja: „Svi to znamo, sumnja je nemoguća, a nemoguća je zato što je na pozornicu stupila nauka. Ona je mogla da dovede do toga da zavlada saglasnost, jer nesaglasnost proizlazi iz predrasuda, želja, iluzija koje suprotstavljaju ljude i grupe i sprečava ih da 'vide' stvarnost onakvu kakva jeste. Nauka može i mora da učini da se ljudi slože, bez obzira na njihove prepirke u politici i kulturi, zato što ona omogućava pristup stvarnosti koja je nezavisna od tih prepirki. A dokaz da ona zaista ima pristup toj realnosti jeste činjenica da su naučnici sposobni da se međusobno saglase, da prevaziđu razmimoilaženja, da prepoznaju ono što im nameće stvarnost koju istražuju." Ovim odlomkom Stengers, zapravo, započinje svoju briljantnu raspravu koja pokazuje zbog čega nauka, naprosto, mora da ostane izvan odnosa moći, odnosno kako i zbog čega, ponekad, ne uspeva da im izmakne. Vrhunskom filozofskom tehnikom ova belgijska autorka ponire u govor nauke i jasno nam stavlja do znanja ono što smo, do skora, svi jasno znali, a danas, tome nasuprot, raste broj onih koji veruju da je Zemlja ravna ploča: nema prihvatljivog života za savremenog čoveka bez nauke.

S francuskog prevela Milica Rašić
Čitala je Dušica Mijatović
Urednik Ivan Milenković