Alfred Vajthed: Pustolovine ideja

Iako veoma cenjen filozof, Alfred Vajthed nikada nije dostigao slavu koju su mu predviđali i koja mu je, možda, i pripadala. Ponešto paradoksalno, Vajthed je postao čitan filozof tek pošto ga je Žil Delez 'ponovo otkrio' i njegovim idejama dao novi život u svome delu.

Po mnogo čemu Vajthed je klasičan filozof koji se, smireno, bavi starim filozofskim pojmovima, strpljivo ih nadograđujući i čineći čvršćim, ali upravo su, čini se, Vajthedova smirenost i njegova strpljivost odvratili čitaocima i tumačima pogled s onoga što je u njegovoj filozofiji sveže i novo. Iako, dakle, radi na starim pojmovima, Vajthed je nizom intervencija uspeo da ih izmesti iz njihovog ležišta i manirom velikog filozofa stvori nove pojmove, ili, makar, otvori nove oblasti ukojima se stari pojmovi mogu razumeti na sasvim nov način. Recimo, kada govori o istinitosti Vajthed polazi od toga da je istina uvek već relacija i da samo kao odnos (a ne kao nešto što postoji po sebi i za sebe) ima smisla. Ali posle pipavih izvođenja Vajthed otvara perspektivu koja će pojam istine da izvede iz formalno-logičkih uslova i uvede ga u igru kao jezički odnos koji svoju zakonitost ne pronalazi u poklapanju stavova i stvarnosti, već se istina, sada, pronalazi u odnosu između samih stavova. Ovakav preokret je kolosalan jer, u tom slučaju, ne bi stvarnost bila ono što određuje jezik, već bi jezik bio ono što oblikuje stvarnost. Istina stvarnosti bila bi, zapravo, istina jezika. Veoma smelu intervenciju Vajthed uvodi i u odnos individue i transcendentne veličine poput boga, odbijajući da toj i takvoj transcendentnoj veličini, opterećenoj dugom istorijom, pruži bilo kakvo uporište u imanenciji. Kako god, za Vajtheda mišljenje je pustolovina i to pustolovina koja u sebi nosi mnogo veće rizike nego što bi se to moglo i pretpostaviti.

S engleskog preveo Aleksandar Milanković
Čitao je Aleksandar Božović
Urednik Ivan Milenković