Karlo Ginzburg: Inkvizitor kao antropolog

Karlo Ginzburg u ovom tekstu istražuje različite načine na koje se istoričari i antropolozi bave usmenim svedočanstvima ili, preciznije, zapisima usmenih kazivanja. Na primer, sudski postupci laičkih i crkvenih sudova mogli bi da se uporede sa beležnicama antropologa u kojima je zabeležen terenski rad obavljen pre više vekova. Trebalo bi da bude zanimljivo testirati ovu analogiju između inkvizitora i antropologa, kao i između optuženih i lokalnog stanovništva. Shodno tome, autor razmatra neke od implikacija ove analogije, pre svega sa stanovišta istoričara koji je radio na inkvizitorskim zapisima, s posebnim zanimanjem za evropsko veštičarenje u poznom Srednjem veku i u ranom periodu modernosti.

Pišući o borbi inkvizitora protiv benandanata u Furlaniji između kasnog 16. i sredine 17. veka, Ginzburg zaključuje: „Etnografska vrednost ovih furlanijskih sudskih zapisa je uistinu zapanjujuća. Notari inkvizicije beležili su pažljivo i tačno ne samo reči, već i gestove, iznenadne reakcije poput crvenila, pa čak i ćutanje. Krajnje sumnjičavim inkvizitorima i najmanji trag bi mogao da omogući da dopru do istine. Ne može se, naravno, tvrditi ni da su ti dokumenti neutralni, niti da nam prenose 'objektivne' informacije. Oni se moraju čitati kao proizvod osobenog, krajnje neuravnoteženog međusobnog odnosa. Da bismo ih dešifrovali, moramo naučiti da iza glatke površine teksta uhvatimo suptilne interakcije pretnji i strahova, napada i povlačenja, to jest moramo naučiti da razdvojimo različite niti koje čine tekstualno tkanje ovih dijaloga".

Tekst je prvi put predstavljen na konferenciji „Vera, zakon i neslaganje: Inkvizicija u ranom modernom svetu", koju su organizovali Univerzitet Severnog Ilinoisa i Biblioteka Njuberi u oktobru 1985.

Preveli s francuskog Predrag Šarčević i Nemanja Mitrović.
Čitao Aleksandar Božović.
Urednici ciklusa Tanja Mijović i Predrag Šarčević.