Kompozitor meseca – Jan Sibelijus

Nakon povratka sa studija u Berlinu i toplog prijema Kulerva 1892. godine u Helsinkiju, Sibelijus je svoj kompozitorski fokus usmerio na pisanje orkestarske muzike, u kojoj je predstavio svoju već izgrađenu i snažnu muzičku ličnost. U ovom periodu nastalo je nekoliko simfonijskih poema, među kojima i Saga, opus 9 koju je napisao nakon što je poslednji put posetio rodnu Hemelinu kako bi prisustvovao porodičnoj sahrani. Po povratku u Helsinki, u jesen 1892. godine, postao je profesor muzičke teorije i violine na Muzičkom institutu u finskoj prestonici, kao i u Školi Filharmonijskog orkestra koju je vodio Robert Kajanus. Nakon toga, već 13. novembra 1893. sa velikim uspehom premijerno je izvedena i njegova svita Karelija, opus 11, a za komponovanje ovog dela Sibelijus je bio inspirisan prirodom istoimene oblasti na severu Evrope.

Sa suprugom Aino je 1894. godine otputovao u Bajrojt, gde su prisustvovali izvođenjima Vagnerovih kapitalnih operskih dela poput Parsifala, Tristana i Majstora pevača iz Nirnberga. Međutim, kako ističu istoričari, Vagnerova dela nisu ostavila snažan utisak na Sibelijusa, a i sam je jednom prilikom istakao kako je „prestao da bude vagnerijanac okrenuvši se Listovoj muzici, prvenstveno simfonijskoj". Potom su posetili Berlin i Veneciju, a po povratku u Helsinki 1897. godine finski Senat ga je proglasio za nacionalnog umetnika obezbedivši mu doživotnu stipendiju koja mu je omogućila da se u potpunosti posveti komponovanju. U ovom periodu Sibelijusova ostvarenja su bila sastavni deo programa koncertnih dvorana u Helsinkiju i Turkuu, drugom važnom muzičkom centru Finske, a rado su ih svirali i umetnici u Nemačkoj, Italiji i Engleskoj.

Na početku emisije slušaćete prve dve simfonijske svite iz ciklusa Leminkainen, opus 22. Ovo četvorodelno ostvarenje Sibelijus je komponovao 1895. godine, započevši ga kao mitološku operu u kojoj je želeo da predstavi Leminkainena, istaknutu ličnost finske mitologije i jednog od heroja Kalevale, ali je na kraju odlučio da delo uobliči kao četvorodelnu svitu. U celini, delo je premijerno izvedeno 13. aprila 1896. godine u Helsinkiju, u prepunoj koncertnoj dvorani.

Simfonijsku poemu Finlandija, opus 26 Sibelijus je komponovao 1899. godine, a već naredne ga je sa helsinškim Filharmonijskim društvom izveo Robert Kajanus. Ono što ovom ostvarenju daje 'obrise nacionalne muzike', ističu muzikolozi, jeste dočaravanje atmosfere finskih predela. Izuzetnim darom za oblikovanje melodija 'dugog daha' i veštom upotrebom statičnih harmonija zasnovanih na ponavljanju pojedinih akordskih sklopova, uz opore i tamne orkestarske boje, Sibelijus je zvukom dočarao velika prostranstva severa unevši u njega i osećanja melanholije. Iste, 1899. godine kada je komponovao Finlandiju, Sibelijus je završio i rad na Prvoj simfoniji u e molu, opus 39. Ovo je bio period u kompozitorovom životu kada su njegova patriotska osećanja bila pojačana i zbog pokušaja ruskog cara Nikolaja Drugog da ograniči ovlašćenja Velike kneževine Finske, koja je kao teritorija u sastavu Ruskog Carstva bila do 1917. godine. Prva simfonija je toplo prihvaćena na premijeri upriličenoj 26. aprila 1899. godine kada je Helsinškim orkestarskim društvom dirigovao kompozitor, međutim, originalna partitura dela nije sačuvana. Sibelijus je nakon premijere načinio izvesne izmene u partituri, a ova verzija se izvodi i danas. Njena premijera bila je 1. jula 1900. u Berlinu kada je članovima Helsinške fiharmonije dirigovao Robert Kajanus. Muzikolozi su složni u stavu da je Sibelijus u Prvoj simfoniji koristio muzički jezik srodan velikanima ruskog romantizma, prvenstveno Čajkovskom i Borodinu, a delo je karakteristično i po čestoj upotrebi solističkih deonica gudača i drvenih duvača, poput klarineta koji 'otvara' prvi stav.

Urednica Irina Maksimović Šašić