Janik Enel: Jan Karski

Janik Enel piše o istrebljenju Jevreja tokom Drugog svetskog rata prateći sudbinu Jana Karskog, člana pokreta otpora u Poljskoj, koji je na sve načine pokušavao da upozori svet na strašna stradanja Jevreja u Evropi. Poglavlje koje ćemo emitovati na Trećem programu, oslanja se na neke činjenice iz života Jana Karskog koje je pisac pronašao, između ostalog, u knjizi E. Tomasa Vuda i Stanislasa M. Jandovskog, Karski, How One Man Tried to Stop the Holocaust . Ali scene, rečenice i misli koje je pripisao Janu Karskom plod su Enelove imaginacije.

„Dopustili smo istrebljenje Jevreja. Niko nije pokušao da ga zaustavi, niko nije hteo da pokuša. Kad sam preneo poruku Varšavskog geta Londonu, a zatim i Vašingtonu, nisu mi verovali. Niko mi nije verovao zato što niko nije hteo da mi veruje. Vidim lice svakog od onih s kojima sam razgovarao; savršeno se sećam njihove nelagode. Tako je bilo počev od 1942. Da li im je bilo jednako nelagodno, tri godine kasnije, kad su otkriveni logori za istrebljenje? Nije im bilo neprijatno da se proglase za pobednike, ni da tu pobedu proglase trijumfom „slobodnog sveta". Kako svet koji je dopustio istrebljenje Jevreja može sebe da smatra slobodnim? Kako može da smatra da je pobedio u bilo čemu? Godine 1945. nije bilo pobednika, bilo je samo saučesnika i lažova. Kad sam Englezima rekao da se u Poljskoj sprovodi istrebljenje Jevreja, dok sam bezbroj puta ponavljao Amerikancima istu tu informaciju, odgovarali su mi da je to nemoguće, da niko nema ni moć ni nameru da uništi milione ljudi. Ruzvelt je preda mnom pokazao zaprepašćenje ali to zaprepašćenje je bilo lažno. Svi su znali, ali su se pravili da ne znaju. Glumili su neznanje zato što im je to neznanje bilo isplativo i što je bilo u njihovom interesu da ga uvećavaju. Tajne službe su, međutim, obavile svoj posao, znalo se, i svi koji su se pravili da ne znaju radili su za tu laž. Pročitao sam sve što je o tome bilo napisano posle rata. Englezi su bili obavešteni, Amerikanci su bili obavešteni. Znali su šta se događa i nisu pokušavali da zaustave istrebljenje evropskih Jevreja. Možda u njihovim očima jednostavno nije trebalo da postoji mogućnost da se to zaustavi; možda nije trebalo da evropski Jevreji budu spaseni. U svakom slučaju, ako je istrebljenje moglo tako lako da se dogodi, razlog je to što su se saveznici pravili da ne znaju šta se zbiva. Kad sam izašao sa sastanka s Ruzveltom, 28. jula 1943, shvatio sam da je sve izgubljeno: evropski Jevreji će umirati jedni za drugima, istrebiće ih nacisti, čiji su pasivni saučesnici Englezi i Amerikanci. Seo sam na jednu klupu pored Bele kuće, i usred mirisa lovora, među lepim kedrovima i žbunjem bagrema na Trgu heroja nezavisnosti proveo više sati gledajući kako se svet ruši; shvatio sam da više nikad neće biti moguće prodrmati „savest sveta", kao što je od mene tražio jedan od dvojice Jevreja iz Varšavskog geta; shvatio sam da više ne postoji ni ideja „savesti sveta". Gotovo je; svet je ušao u epohu u kojoj razaranje više neće nailaziti na prepreke jer više niko neće smatrati da se isplati suprotstavljanje onom ko uništava. Uništavanje će ići svojim putem sve manje se krijući i ne nailazeći na granice; i više neće postojati ništa dobro što bi se suprotstavilo zlu, već će postojati samo zlo - svuda..."

(odlomak iz romana Jan Karski koji će uskoro objaviti izdavačka kuća „Zavet")

Tekst je s francuskog prevela Slavica Miletić.
Čita Aleksandar Božović.
Urednici Olivera Nušić i Predrag Šarčević.