Kompozitor meseca – Ralf Von Vilijams

Tokom Prvog svetskog rata Von Vilijams je prestao da komponuje, a nakon povratka u svakodnevni život bili su mu potrebni vreme i inspiracija kako bi nastavio da piše nova dela. U tom periodu revidirao je svoje ranije komade, a fokus rada usmerio je na druge aktivnosti. Naime, 1919. godine prihvatio je poziv Hjua Alena da bude profesor kompozicije na Kraljevskom koledžu u Londonu, a u ovoj visokoškolskoj ustanovi ostao je narednih dvadesetak godina. Potom je, 1921, nasledio Hjua Alena na mestu dirigenta Bahovog hora u Londonu, a tek je 1922. godine Pastoralnom simfonijom označio svoj ‘kompozitorski‘ povratak. Ovo delo je premijerno dirigovao Edrijen Boult u Londonu maja 1922, a već u junu iste godine Ralf Von Vilijams ga je premijerno predstavio i publici u Americi, tokom svoje ‘američke turneje‘. Nakon veoma uspešne prijema Pastoralne simfonije, kompozitor je bio izuzetno motivisan, pa je u ovom periodu nastalo preko 40 dela, među kojima su Misa u ge molu, dve opere, oratorijum, kao i muzika za balet Stari Kralj Kol, kojom započinjemo večerašnju emisiju.

Inspirisan istoimenom engleskom dečjom pesmom, balet Stari Kralj Kol Von Vilijams je komponovao za Englesko društvo za folklorne igre i pesme, a delo je premijerno izvedeno 5. juna 1923. godine na Triniti Koledžu. Radnja se odvija na večernjoj zabavi Kralja Kolčestera koju je priredio za svoju ćerku Helenu, koja mu je poklonila sviralu. Kralj poziva tri fidlera, prethodno odlučivši da će Helena darivati nagradom najtalentovanijeg od njih. Posle veoma uspešnih nastupa muzičara, Kralj je, bez prethodnih konsultacija sa ćerkom, proglasio trećeg fidlera za pobednika, iako je Helenin izbor bio drugi muzičar. Ovaj, jednočini balet u devet celina, odlikuje svečani ton i izražene svetle orkestarske boje.

Godine 1932. Von Vilijams je izabran za predsednika Engleskog društva za folklorne igre i pesme, a u periodu od septembra do decembra iste godine boravio je u Americi gde je radio kao gostujući predavač na Bryn Mawr College u Pensilvaniji. Tokom druge i treće decenije XX veka Von Vilijams je izgradio reputaciju jedne od vodećih ličnosti britanske muzike, posebno od 1934, kada su u istoj godini preminuli Edvard Elgar, Frederik Delijus, kao i Gustav Holst, čija je smrt ostavila veliku prazninu u Von Vilijamsovom životu pošto su bili bliski prijatelji i saradnici još od studentskih dana.

Drugi segment emisije ispuniće baletska maska Jov, iz 1931. godine, koju kritičari ubrajaju među ključna dela u razvoju britanskog baleta. Naime, ovo je prvi balet u istoriji u čijem su nastanku učestvovali isključivo britanski umetnici: originalni koncept i libreto predložio je Džefri Kejns, koreografiju je realizovala Ninet de Valoa, muziku Ralf Von Vilijams, orkestracije Konstant Lambert, a dizajn Gvendon Rejveret. Delo se zasniva na Knjizi o Jovu, odnosno na ilustracijama koje je načinio Vilijam Blejk 1806. godine, a premijerno je izvedeno u Londonu 5. jula 1931. godine pod dirigenskom palicom Edrijena Boulta kome je kompozitor posvetio partituru.

Istorijski izvori navode da je Von Vilijams godinama imao ideju da napiše delo zasnovano na Šekspirovom tekstu iz uvodne scene petog čina Mletačkog trgovca. Henri Vud, dirigent i jedan od osnivača Promsa, 1938. planirao da je obeleži jubilarnu, 50. godinu svoje karijere, sa idejom da poruči kantatu za 16 solista, te se obratio upravo Vonu Vilijamsu da napiše jedno takvo delo. Tako je kompozitor konačno iskoristio Šekspirov tekst i napisao kompoziciju Serenada muzici sa 16 vešto balansiranih deonica, koje jasno oslikavaju jedinstvenost Šekspirovog teksta. U osnovi se nalazi dijalog između mladih ljubavnika Lorenca i Džesike, kojima se pridružuju Porcija i Nerisa. Izvođenja originalne verzije Serenade muzici nakon jubilarnog koncerta bila su retka, te su napravljene dodatne verzije za hor i orkestar (sa četvoro solista ili bez njih), ili samo za orkestar.

Sanjivi ton Serenade muzici ima i ličnu notu. Naime, samo dva meseca nakon što je Vud poručio ovo delo, Von Vilijams je upoznao mladu pesnikinju Ursulu Vud, koja mu je slala svoje tekstove, nadajući se da će ih iskoristiti za neko od narednih dela. Vudova je bila čak 40 godina mlađa od kompozitora, ali su ipak uplovili u ljubavnu vezu, iako su oboje u tom periodu bili u braku, i venčali se 1951. godine, nakon smrti Adeline, kompozitorove prve supruge. Istoričari muzike smatraju da je svaki trenutak u Serenadi ispunjen kompozitorovim oduševljenjem i srećom što je ponovo pronašao svoju ljubav.

Urednica Irina Maksimović Šašić