Volfgang Amadeus Mocart: Don Đovani

Iako je Mocart ovo ostvarenje označio kao operu bufo u dva čina, sa dodatnom odrednicom drama đokozo, kompozitorova namera nije bila da samo iščita komične elemente. On je nastojao da slojevito razradi problematiku suprotstavljanja čovekovih etičkih načela i njegovih prirodnih nagona, te da prožimanjem tradicijā opere bufo i serije, komični siže transformiše u istinsku dramu, odnosno tragediju. Zbog toga je dramaturgija ovog ostvarenja izuzetno kompleksna, a idejni konflikti i dramska akcija su ostvareni preprlitanjem tri različita toka – tragičnog, dramskog i lirsko-komičnog. Finala činova naročito upućuju na novi vid Mocartove muzičko-dramske koncepcije, koja podrazumeva sled muzičkih numera precizne dramske usmerenosti i funkcije. Kompleksna psihološka struktura likova i isticanje tragičnih situacija komičnim scenama jesu ključne karakteristike ovog dela.

Dirigent Teodor Kurencis se sa svojim ansamblom i horom Muzika Eterna u ovom izvođenju fokusirao na svoju jedinstvenu, idiosinkratičnu ideju muzičke autentičnosti, dok je reditelj Romeo Kasteluči zašao dublje u sam mit o glavnom protagonisti, uz sveprisutno suočavanje sa dvosmislenim i kompleksnim radnjama i likovima, kao i sa ličnim, unutrašnjim previranjima Don Đovanija. Kasteluči je u postavku uključio čak 150 žena na sceni kako bi potcrtao i osvestio sav užas ispraznosti i surovosti glavnog junaka.

Urednica emisije: Jelena Damjanović