Dragan Prole: Žderanje – naknada za izostali život

Grupa domaćih filozofa i teoretičata obradila je, iz filozofskih i teorijskih perspektiva (ne, dakle, religijskih) sedam smrtnih grehova. Žderanje je poslednji u nizu.

„Za razliku od nasleđa ostalih smrtnih grehova", piše Dragan Prole, „proždrljivost u naše vreme istovremeno deluje i bezazleno i neizbežno. Kada je reč o odgovoru na izazove, o mogućnosti da se stekne potencijalni 'imunitet' na greh, utisak je da sve druge grehe možemo dugoročno izbeći. Lako je zamisliti da jednom za svagda prestanemo da se gnevimo, ili da zavidimo. Drastičnom promenom odnosa prema životu i radu možemo isposlovati da ne budemo lenji do kraja života. Doslovno nikada više nećemo se upuštati u aktivnosti koje imaju veze sa razvratom, ali ne možemo prosto prestati da jedemo i pijemo. Gde je jedan zalogaj, tu je i drugi, gde je jedan gutljaj, tu je i drugi. Gde se zaustaviti, kako utvrditi tu zlatnu meru koja razdvaja optimalno od preteranog, ili pak nedovoljno od dovoljnog? Posebno kada imamo u vidu da ne postoji jedna mera već bezbrojne mere jer, prosto rečeno, nismo svi isti". Utoliko je, stavljen u savremeni kontekst, prežderavanje problem koji se nalazi u istoj ravni sa svojom suprotnošću: s dijetom ili suzdržavanjem od jela.

Više, međutim, od svake dijalektičke igre koja će s radošću da spari suprotnosti - a biblijski grehovi dušu su dali za igre suprotnosti - zanimljivo je u kojoj se meri neki od njih, zahvaljujući kontekstu, zapravo preobražavaju, pa iako u svojoj antropološkoj konstanti oni ostaju ono što su bili i u vreme kada su biblijski tekstovi pisani, s društvenim se promenama menja i njihova uloga u ljudskom životu. Prežderavanje je jedan od takvih grehova koji se upadljivo menja s promenom društvenih prilika: kada je ogromna većina stanovništva živela na ivici gladi nije bilo lako odati se ovom grehu, te je ovaj greh mogla da upražnjava tek relativno mala skupina ljudi. Filozofska perspektiva, pak, otvara probleme kako u samoj pojavi, tako i u njenoj uslovljenosti kontekstom. Recimo, zašto se ljudi prežderavaju iako je svakome ko to radi potpuno jasno da, ako ništa drugo, prežderavanje šteti zdravlju? Kakav je, drugim rečima, ulog preteranog unosa hrane? Da li je i tu reč o nekakvoj antropološkoj konstanti, ili o pukoj psihičkoj uslovljenosti (jedemo jer smo nervozni, na primer)?

Prole, međutim, ide dublje i psihološki model koji nam kaže da previše jedemo kada nam nešto ne polazi za rukom, kada smo za nešto uskraćeni (jedino, valjda, nismo uskraćeni za hranu), predaje pojmu i utvrđuje da se prežderavamo jer smo za nešto uskraćeni. Jelo je, utoliko, nadoknada, ali vrlo pogrešna. Utoliko su, recimo, delovi koje Prole posvećuje siromaštvu izuzetno zanimljivi i duhoviti jer istinsko siromaštvo ne samo da ne dopušta prejedanje, nego je ono uskraćenost po sebi koja izlaz traži na drugim stranama (pošto u hrani već ne može).

Čita Dušica Mijatović
Urednik Ivan Milenković