Majstori baroka

Johan Kristof Pecel je rođen 1639. godine u gradu Glacu u Šleziji, današnjem poljskom mestu Klodsko. Bio je član gradskih orkestara, odnosno nalazio se na poziciji gradskog muzičara ili "ratsmuzikera" u nekoliko gradova, a posebno u Lajpcigu, u kojem je proveo najveći deo svoje karijere. U ovom gradu je 1670. godine promovisan na mesto "štatpfajfera" što je bio ekvivalent dobijanju titule "majstora sopstvenog znata". Pored toga, ova pozicija je podrazumevala doživotni angažman. U ovo doba on objavljuje svoje prve zbirke kompozicija, a u samim tim štampanim izdanjima započinje i raznoliko pisanje njegovog prezimena, koje je dovelo do toga da se često poistovećuje sa Janom Peceliusom koji je bio aktivan i u Češkoj. Iako je verovatnije da su to bila dva različita kompozitora, ova dilema nije do danas rešena.

Pecel je po svemu sudeći imao veće ambicije u pogledu svoje karijere, pa je tako konkurisao i za poziciju kantora crkve Svetog Tome u Lajpcigu, mesto za koje nije imao potrebne kvalifikacije. Ipak, iz svedočanstava savremenika saznajemo da je ovaj autor bio bolje obrazovan nego što je njegovo mesto gradskog muzičara zahtevalo, da je poznavao italijanski, što je posebno interesnatno, i da je napisao više komentara na književna dela koja su danas izgubljena. Posle izbijanja kuge u Lajpcigu 1681. seli se u Baucen gde će ostati do smrti 1694. godine.

U stilskom smislu, Pecel nije pratio najnovije trendove u baroknoj muzici druge polovine XVII veka. Sa velikom veštinom je oblikovao teksturu sonata, što svedoči i o njegovom muzičarskom iskustvu, a u formalnom smislu koristio je smenjivanja imitacionih i homofonih pasaža. U krajnjem rezultatu, pred nama je živahna i interesantna muzika, koja po svom kvalitetu prevazilazi stvaralaštvo drugih gradskih muzičara ove epohe.

Sonate koje ćete čuti objavljene su u okviru Pecelove zbirke Opus muzikum sonatarum u Frankfurtu 1686. godine, posvećene gradskim većima šest najvažnijih gradova Gornje Lužice – Heksapolisu koji su činili Baucen, Gerlic, Lubanj, Kamenc, Lebau i Citau. Organizovane u dva seta po dvanaest sonata, čiji redosled tonaliteta je udaljen za kvintu naviše, počevši od tona Ge. Naslov svake od dvadeset četiri sonate nosi ženski oblik imena koje zastupa po jedno od slova alfabeta – Abela, Baha, Kadmea, Dejanira... sve do Zahantee. Većina imena su izvedena iz grčke mitologije, ali se među njima nalazi i starozavetna Tamara, odnosno slovensko ime Ivana na mestu slova ipsilon.

Urednica Ksenija Stevanović