Nova diskografija – Igor Stravinski: Posvećenje proleća

Početkom ovog meseca, tačnije 6. aprila, navršilo se pola veka od smrti jedne od najznačajnijih muzičkih ličnosti prošlog stoleća - Igora Stravinskog, kompozitora, pijaniste i dirigenta koji će kao malo koji drugi autor uticati na čitave generacije stvaralaca iz prve polovine XX veka. Delo kojim je suvereno stekao reputaciju jednog od najvećih "prevratnika" bilo je balet Posvećenje proleća, koji je premijerno predstavljen u Parizu 1913. godine. Upravo ovo ostvarenje se nalazi na najnovijem albumu Pariskog orkestra i dirigenta Heras-Kazada, uz kompoziciju Alhambra, koncert za violinu i orkestar Petera Etveša u kojem kao solistkinja nastupa Izabele Faust. 

Uprkos atraktivnosti ovog ostvarenja, težište albuma je svakako na Posvećenju proleća Igora Stravinskog, o čemu svedoči i trenutak objavljivanja albuma, u nedelji kada se obeležava pedesetogodišnjica smrti autora. Premijera trećeg baleta koji je Stravinski komponovao za Ruski balet Sergeja Djagiljeva, jedan je od najpoznatijih skandala u istoriji muzike. Reakcije publike na ovu pre svega inovativnu, smelu i silovitu muziku bile su izuzetno podeljene, izazivajući istovremeno senzaciju i bučno negodovanje, ali je od prvog trenutka bilo jasno da je u pitanju jedna od prekretnica u razvoju muzike XX veka. Koncept baleta sugerisan je u samom podnaslovu – Slike paganske Rusije, a Stravinski je Posvećenje proleća opisao kao muzičko-koreografsko delo objedinjeno idejom misterije i naleta kreativne snage proleća. Prema scenariju koji se odvija u dva dela, sa nazivima Kult zemlje i Žrtva, nakon više rituala kojima se slavi dolazak proleća, mlada devojka odabrana da bude žrtva iscrpljuje sebe u plesu do smrti.

Pored ovakvog neobičnog sižea, ono što je pre svega ovaj balet učinilo tako revolucionarnim jesu ekspanzija politonalnosti, složen metro-ritmički karakter, te upotreba muzičko-folklornih napeva, u ovom slučaju ruskih i litvanskih. Interpretacije često dočaravaju upravo tu „brutalnu snagu kataklizmatičnog terora”, ali izvođenje koje večeras slušate nešto drugačije pristupa ovoj partituri. Prema rečima kritičarke Presto klasikala „elegancija i transparentnost nisu pridevi koje ćete nužno povezivati sa ovom partiturom, ali Heras-Kazado obe koristi neštedimice, a rezultat je fascinantan i otkriva bogatsvo unutrašnjih detalja koji u drugim izvođenjima ostaju u senci. Ako ste naviknuti na silovitu, divlju energiju i masivan zvuk snimaka koje su na primer načinili Igor Markevič, Lenard Bernstajn ili sam kompozitor, trebaće vam neko vreme da se naviknete na lagani dodir Heras-Kazada – ali, mogu se kladiti, na kraju vas on neće ostaviti razočaranim”, zaključuje kritičarka Ketrin Kuper.

Urednica emisije: Ivana Neimarević