XX vek – Nikolaj Mjaskovski: Šesta simfonija

Njegova erudicija, i moralni i profesionalni autoritet doneli su mu uvažavanje kolega i studenata. Kompleksan muzički stil Nikolaja Mjaskovskog nije bio motivisan unutrašnjim odlukama, već je bio rezultat percepcije sveta. U muzičkom pogledu, u njemu su se prelamale sve stilske karakteristike kraja 19. i početka 20. veka – od poznog romantizma, preko Debisija i Skrjabina, do serijalizma.

U periodu od 1908. do 1950. godine napisao je dvadeset sedam simfonija, zbog čega su savremenici govorili da je čin komponovanje simfonija za Mjaskovskog ekvivalent samog življenja. Samo je jednom koristio tekstualni predložak – upravo u Šestoj simofniji u es-molu iz 1923. godine. Njena tema je tragedija koja podriva osnove postojanja, a obiluje autobiografskim elementima. Inspirisana je scenama hladnog, opustošenog Petrograda, napuštene kuće Mjaskovskih, preminulih rođaka. Simfonija je jedna vrsta rekvijema, poput vriska njegovog oca koji je 1918. upucan pred očima sina.

Forma i struktura ove simfonije podsećaju na Šestu Čajkovskog, a prva dva stava stilski prizivaju scenska dela Musorgkosg. Kako je autor sam istakao, u trećem stavu, Skercu, je pokušao da isproba rukopis Šenberga, korišćenjem slobodne dodekafonije. Finalni, vokalno-instrumentalni stav, izgrađen je na temelju dve kontrastirajuće pesme – francuske revolucionarne, i ruskog duhovnog napeva Rastanak duše s telom.

Uredila Sanja Kunjadić