Aleksandar Milosavljević: Refleksije o pozorištu

Režirajući jedan od najizvođenijih komada Ežena Joneska, rediteljka Iva Milošević je rešila da se vrati autentičnom apsurdu ovog autora, to jest da u fokus svoje pažnje vrati malograđane koji u međuvremenu više nisu samo isečak iz širokog korpusa društvenog organizma, niti su tek zastrašujući nagoveštaj onoga što se duruštvu može dogoditi ako se njegovi članovi prepuste konformizmu, konzumerizmu i ostalim formama kompromisa s beskrupuloznim neoliberalnim kapitalizmom, nego su postali pravi reprezentanti onoga što je Jonesko 1948. slutio u svojim opskurnim maštarijama. A to je bila zastrašujuća vizija društva u kojem je pojam „biti” podređen pojmu „imati”, društva koje je poništilo slobodu mišljenja, odreklo se individualnosti i kritičkog promišljanja; društva u kojem je izbrisana granica između stvarnog života i rijaliti šoua i u kojem je uistinu sve postalo ne samo moguće nego i normalno. U relacijama uspostavljenim u okolnostima takvog društva postaje prirodno da supružnici ne prepoznaju jedno drugo, da se vapaji nesrećnog vatrogasca za bilo kakvim požarom, makar i sasvim malim, simboličnim, po stepenu apsurdnosti ne razlikuju od ma koje vesti koju čitamo na naslovnim stranama ovdašnjih tabloida, a odsustvo logičnih uzročno-posledičnih veza, karakteristično za dijaloge iz Ćelave pevačice, sasvim je u duhu sa svakodnevnim izjavama političara – podjednako kod nas i u svetu, komentariše Aleksandar Milosavljević.

Ipak, postoji i jedno važno odstupanje u tretmanu likova kod rediteljke somborske predstave u odnosu na one Ežena Joneska, a razlika je u tome što Iva Milošević u Joneskovim dramatis personama prepoznaje - emocije. Osećanja, ili tačnije tragovi osećanja, i dalje su prisutni kod ovih i ovakvih kreatura. Iako nisu svesni emocija, premda ih često manifestuju na neadekvatan način, oni po nekom atavističkom unutarnjem mehanizmu prepoznaju situacije u kojima bi čovek trebalo da iskaže osećanja. Upravo ova crta tragike blago senči njihove besmislene, isprazne fraze koje oni neumorno izgovaraju, a otvoriće prostor za reaktuelizaciju joneskovskog apsurda; ali će, možda, nagovestiti i nadu da ipak nije sve izgubljeno te da su, mimo svakog racionalističkog koncepta, uprkos svim marketinškim analizama i instrukcijama svojtvenim nemilosrdnom neoliberalzmu, i svim manifestacijama bezgranične zombijevske gluposti i otupelosti, da su, dakle, emocije preživele. Sombor je još jednom, odličnom predstavom, sada i u vremenima nimalo naklonjenim pozorištu, potvrdio da ima snage i energije, da ostane u samom vrhu našeg teatarskog života, zaključuje Milosavljević.

Čitala Gordana Gačić.
Urednica emisije Tanja Mijović.