Umetnost interpretacije – Serđu Čelibidake

Rumunski dirigent Serđu Čelibidake rođen je 1912. godine, a detinjstvo je proveo u Jašiju, gde je sa samo četiri godine počeo da improvizuje na klaviru. Studije je započeo u Bukureštu, da bi ih nastavio u Parizu, a potom i u Berlinu, gde upisuje Visoku školu za muziku, učeći kompoziciju i dirigovanje sa Kurtom Tomasom i Fricom Štajnom. Nakon završetka studija, posvećuje se studijama filozofije i muzikologije, sarađujući sa profesorima Nikolajem Hartmanom i Arnoldom Šeringom, što rezultira doktoratom posvećenim stvaralaštvu Žoskena de Prea koji brani 1944. godine. Umetnička karijera ovog autora započinje odmah nakon završetka rata, kada spletom po njega srećnih okolnosti, preuzima Berlinsku filharmoniju, jedan od najznačajnijih evropskih orkestara. Čelibidake se tih godina bespoštedno zalagao da se na čelo ovog ansambla vrati Vilhelm Furtvengler, te su se između 1947. i 1952. godine ovi dirigenti često smenjivali za pultom ovog orekstra. Nakon Berlinskih filharmoničara, rukovodio je radijskim orkestrima u Stokholmu, Štutgartu i Parizu, te odlazio na brojna gostovanja širom sveta. Ipak, njegovo ime ostaće pre svega vezano za Minhensku filharmoniju na čijem se čelu nalazio od 1979. do svoje smrti, sedamnaest godina kasnije.

Čelibidake je bio jedinstvena umetnička ličnost i sasvim osobena figura na dirigentskoj sceni. Njegova umetnička poetika bila je oblikovana pod uticajem zen-budizma sa kojim se upoznao tokom studija u Berlinu. Jedan od koncepata ove filozofije, po kojoj je svako iskustvo drugačije i neponovljivo, uticao je da ovaj dirigent bude veliki protivnik studijskih snimanja muzike. Smatrao je da slušalac ne može doživeti "transcendentalno iskustvo" van koncertne dvorane, te je za razliku od Karajana, koji je svojim snimcima uspevao da dopre do velikog auditorijuma, Čelibidake slavu sticao polako, pre svega zahvaljujući svedočanstvima publike koja ga je slušala uživo. Sa druge strane, njemu nisu smetali direktni radijski prenosi koncerata, te su, na sreću, za njim ostali brojni snimci živih izvođenja. Nakon njegove smrti 1996. godine, porodica se složila da se neki od ovih zapisa objave za izdavačku kuću I-Em-Aj - Dojče gramofon, te danas imamo mogućnost da ih čujemo.

Sam dirigentski stil Serđua Čelibidakea bio je prepoznatljiv i nadaleko čuven. Ovaj umetnik je insistirao na intenzivnim, dugotrajnim probama i fokusiranom, ali nekad i višečasovnom radu na samo nekoliko taktova, kada je to bilo potrebno. Zvuk koji je postizao u orkestru bio je izuzetno "mekan" i svetao, te i danas gudači Minhenske filharmonije poseduju specifičnu, toplu boju koju je postavio ovaj dirigent. Osim zvuka orkestra, njegove interpretacije su bile poznate i po nešto sporijim tempima, te se dešavalo da izvođenja budu znatno duža od prosečnih trajanja dela.

Urednica emisije: Ivana Neimarević