Opera – Antonio Salijeri: Falstaf

Opera „Falstaf” Antonija Salijerija, koja je napisana na libreto Karla Prospera Defrančeskija i premijerno izvedena u Bečkoj dvorskoj operi 3. januara 1799. godine. U glavnim ulogama slušate: baritona Pjer-Iva Privoa kao Falstafa, sopran Salome Haler je Gospođa Ford, tenor Sajmon Edvards je Gospodin Ford, bariton Najdžel Smit je Gospodin Slender dok je mecosopran Hjerdis Tebo Gospođa Slender. Bariton Raimonds Spogis je Bardolf, dok soprana Lilianu Faraon slušate kao Beti. Orkestrom Muzičari kraljevih odaja i horom Pevači kraljevske kapele diriguje Žan-Klog Malgoar.

Ovo je bilo jedno od prvih dela koje se obratilo izuzetnom Šekspirovom liku u operskom svetu i koje se može smatrati svojevrsnim rodonačelnikom Falstafovog muzičkog života. Pre Salijerija, napisana su dva dela koja se oslanjaju na komediju Vesele žene vindzorske – jedno Petera Ritera u Majnhajmu, a potom i zingšpil Karla Ditersa fon Ditersdorfa. Međutim, tek je Salijerijeva i De Frančeskijeva opera bufa uzdigla ovu tematiku i uvela je u cirkulaciju. Treba uzeti u obzir da je Falstaf postavljen u dvorskoj operi i da je Salijeri u tom trenutku bio kapelmajstor italijanske opere cara Jozefa II, tako da je ovo bio važan događaj. Možemo bez oklevanja reći da počevši od ovog dela stižemo do Verdijevog Falstafa preko dela Nikolaija, Balfa i Pačinija. Današnji muzikolozi se slažu da je Salijerijev Falstaf izuzetno uspela komična opera kasnog osmanestog veka, a u svoje doba je doživelo neveliki uspeh u Beču, gde je imalo ukupno dvadeset šest izvođena i sišlo je sa repertoara 1802. godine. 

Važnost Salijerijevog pristupa Šekspirovoj tematici leži u isticanju važnosti dvaju ženskih junakinja – upravo veselih žena vindozorskih – koje stavlja u prvi plan. Ovo rešenje će naslediti i Nikolai i Verdi u svojim kasnijim ostvarenjima. Gospođe Ford i Slender se dodaju sa Falstafom kao sa loptom, što Salijeri prati u muzičkom toku brzom smenom zatvorenih numera i kratkih rečitativa u seriji veselih i pokrenutih kavatina, dueta i vrlo skraćenih rečitativa. Treba napomenuti da u odnosu na Šekspirov komad, ali i potonja operska ostvarenja važan je izostanak dvoje mladih ljubavnika – Ane i Fentona. Umesto njih opera se fokusira na pet glavnih likova: Gospodina i Gospođu Ford, Gospodina i Gospođu Slendera baziranih na Šekspirovom paru Gospodina i gospođe Pejdž i na Falstafa. Uz njih tu su i Falstaf sluga Bardolf i služavka gospođe Ford – Beti. U ovom pogledu, Falstaf sadrži sve uobičajene elemente opere bufo, uz parodiranje opere serije i dugačka, ektenzivna finala. Salijeri i njegov libretista su vodili računa da diferenciraju dve junakinje - gospođa Slender na Falstafovo ljubavno pismo reaguje indignacijom i osvetničkim besom, dok se gospođa Ford na vest da je dobila identično pismo kao i njena poznanica, samo nasmeje. One svoje iznenađenje iskazuju u veselom kanonskom duetu „La stesa, la stesisima” čiju će temu Betoven ubrzo posle premijere iskoristi za svoje varijacije.

Urednica Ksenija Stevanović