Stiv Klark: Teorije zavere i teoretizacija zavera

Prema Klarkovom mišljenju, intelektualci s pravom zauzimaju skeptičan stav prema teorijama zavere zbog toga što teoretičari zavere poseduju iracionalnu sklonost da nastavljaju da veruju u svoje teorije čak i onda kad one zadobiju oblik koji se u nauci naziva „degenerativni istraživački program", tj. program na osnovu kojeg se ne mogu se uspešno praviti nova, niti objasniti stara predviđanja, već se, umesto toga, početne hipoteze modifikuju u svetlu novih činjenica, kako bi se polazna teorija zaštitila od očiglednih diskonfirmacija. 

Ipak, uprkos kritičkom stavu prema teorijama zavere, Klark smatra da je retko koja od njih štetna. Štaviše, on smatra da ima nekoliko važnih stvari koje se mogu reći u prilog teoretizaciji zavera: prvo, teoretičari zavere nas primoravaju da unapredimo naša objašnjenja društva, jer ukoliko je nekonspirativno objašnjenje nekog događaja u društvu izloženo na bolji način kao posledica postojanja teorije zavere, onda je to zaista dobro; drugo, teoretičari zavere ponekad zaista otkriju istinsku zaveru, tako da je razmatranje mnoštva teorija zavere mala cena koju treba platiti da bi se jedna stvarna zavera, poput afere Votergejt, pre ili kasnije razotkrila; najzad, teorije zavera donose nam i treću korist, a to je da pomažu da se održi otvorenost društva.

Tekst Stiva Klarka izvorno je objavljen u drugom broju časopisa Philosophy of the Social Sciences za 2002. godinu.

Prevod s engleskog: Rade Kalik
Spiker: Aleksandar Božović
Urednik: Predrag Šarčević