Opera – Petar Čajkovski: Pikova dama

Ovaj zapis osvojio je inostrane kritičare, o čemu svedoče i nominacije za prestižne diskografske nagrade tokom 2015. godine poput nagrade časopisa Gramofon, Bi-Bi-Si Mjuzik Magazina i drugih. Kritiku je posebno očarao zvuk orkestra Bavarskog radija kojim je Jansons rukovodio dugi niz godina, kao i jedinstvena, detaljna i proživljena interpretacija ovog velikog dirigenta. Tome je verovatno doprinela kako Jansonsova duboka veza sa Rusijom u kojoj je odrastao i u kojoj se umetnički i profesionalno formirao, tako i afinitet koji je osećao spram ove opere Petra Čajkovskog.

U intervjuu koji je dao povodom nastupa na Salcburškom festivalu 2018. godine gde je rukovodio izvođenjem Pikove dame, Jansons je rekao: „Ovo je veličanstveno delo, apsolutno najveća opera", dodavši da izuzetno voli da diruguje opere jer je odrastao u operskoj kući, kao sin dirigenta i operske umetnice i da je opera za njega posebna strast. Jansons Pikovoj dami pristupa sa puno razumevanja, ističući vrlo kompleksne motivske afilijacije proistekle iz motiva „tri karte", besprekorno birajući tempa i atmosferu svake od scena ove uzbudljive opere o zlokobnoj opsesiji. 

Pikovu damu Čajkovski je komponovao za svega četrdeset četiri dana, tokom boravka u Firenci u martu i aprilu 1890. godine, a premijera je upriličena 19. decembra iste godine, u Mariinskom teatru u Sankt Peterburgu. 

Priču Aleksandra Puškina kompozitorov brat Modest Čajkovski je modifikovao kako bi drama postala intenzivnija i pogodnija za opersku scenu. U operi je Hermanova ljubavna veza sa Lizom iskrenija nego u Puškinovoj noveli. Dok se u književnom delu priča završava Hermanovim odlaskom u ludnicu i Lizinom udajom za drugog čoveka, opera se melodramatično okončava dvostrukim samoubistvom. U njoj se mnogo jasnije podvlači razlika u društvenom statusu glavnih likova, budući da Liza u operi postaje Grofičina unuka, a time i društveno nadređena Hermanu, dok je u Puškinovoj priči ona služavka stare aristokratkinje. Pikova dama je nastala između Pete i Šeste simfonije Čajkovskog, te se prepoznaju dramatičnost i neposrednost prisutne u ovim kompozicijama. Čajkovski se potrudio da verno prikaže unutrašnja stanja svih karaktera, uključujući i sve one sporedne likove koji se pojavljuju za kartaškim stolom, koje je portretisao kratkim muzičkim potezima. 

Urednica Ksenija Stevanović