Majstori baroka

Kompozicije vezane za službu Večernji Karla Donata Kosonija, autora iz XVII veka koji je stvarao na severu Italije. Snimak je 2019. godine objavila kuća Solo muzika u saradnji sa Soni mjuzik i Švajcarskim radijom 2. Ansamblom Novantikva iz Berna rukovodi Bernhard Pfamater, dok Keselberg ansambl nastupa pod upravom Ilze Grudule. 

Karlo Donato Kosoni je rođen je 1623. godine, u malom gradiću Gravedona na obali jezera Komo. U samom gradu Komo je oko 1650. godine postao orguljaš crkve San Fedele, a takođe je proizveden u sveštenika. U narednoj deceniji bio je glavni orguljaš u bolonjskoj bazilici Svetog Petronija, da bi kasnije, u poslednjoj deceniji XVII veka, postao horovođa Milanske katedrale. Posle sukoba sa nadbiskupom Federikom Viskontijem, vratio se u svoje rodno mesto, gde je nastavio do komponuje do smrti, 1700. godine. Danas je poznato da je iza Kosonija ostalo oko 350 dela, od kojih su neka štampana u Veneciji za vreme njegovog života - pre svega zbirke moteta, dok se ostala nalaze u arhivima u Švajcarskoj, kao i u Milanu, Komu i Bolonji. Posebno su zanimljivi rukopisi koji se čuvaju u benediktinskoj opatiji Ajnzilden, koja se nalazi u kantonu Švic. Naime, Kosoni je svoja pedeset četiri duhovna dela zaveštao ovoj opatiji, verovatno jer je bio intimno upoznat sa radom monaha na obrazovanju stanovništva u Belinzoni, gradu koji se nalazi sa švajcarske strane Alpa, u odnosu na njegovu rodnu Gravedonu. Samo bratstvo opatije je sa velikim poštovanjem primilo Kosonijeve partiture, uključujući ih čak i u svoju liturgijsku praksu, sve do 1853. godine. 

U emisiji su zastupljene upravo kompozicije koje se čuvaju u opatiji Ajnzilden. Komponovane su za dvostruki hor i napisana su između 1667 i 1675. godine u Bolonji. Kosoni se u ovom slučaju oslanja na ideju dvostrukog hora koju je promovisao čuveni renesansni muzički teoretičar Đozefo Carlino koji je zapisao: „Ovakvi horovi će stvarati puni zvuk u velikim crkvama, u kojima četvroglasna faktura – čak i kada je veliki broj pevača uključen – nije dovoljna i omogućiće veću raznovrsnost horskog zvuka”. Tehnika poznata pod nazivom „cori spezzati” – podvojeni horovi – je posebno bila prisutna u Veneciji, gde je bazilika Svetog Marka imala posebno povoljne akustične uslove za njeno korišćenje, što se može videti i u delima Andree Gabrijelija, Đovanija Gabrijelija i Klaudija Monteverdija. 

Bazilika Svetog Petronija u Bolonji je takođe impresivnih dimenzija i smatra se najvećom crkvom na svetu sagrađenom od cigala. Po par orgulja se nalazi sa svake strane oltara i one su među najstarijim u Italiji. Muzičari su morali da savladaju razdaljinu od dvadeset metara između orgulja i dve horske niše, ali upravo u toj prostornoj formaciji, dela koja ćete čuti dobijaju svoju punoću i zvučnu lepotu. 

Urednica Ksenija Stevanović