Betoven i javni koncert

Za vreme Betovenovog života, najznačajnija institucija javnog izvođenja kamerne muzike u Beču bio je gudački kvartet violiniste Ignaca Šupanciga. Šupancigov kvartet je izvorno predstavljao privatni ansambl koji su finansirale imućne aristokratske porodice Lihnovski i Razumovski, koje su ujedno bile i Betovenove mecene. U toku zime 1804-5. godine kvartet je organizovao prvi ciklus javnih pretplatnih koncerata u palati grofa Razumovskog. Ovaj oblik koncerta kamerne muzike poslužio je kao model širom Evrope i bio je jedan od važnih mehanizama transformacije gudačkog kvarteta iz žanra namenjenog aristokratskim salonima u žanr otvoren za javnost, koji će postati svojevrsni označitelj 'ozbiljne' muzike.

Čućete delo pisano za Šupancigov kvartet, iz pera Luja Špora, nastalo 1823. godine. Šporov prvi Dvostruki gudački kvartet u de-molu, opus 65, bio je na repertoaru Šupancigovog kvarteta u poslednjoj fazi njegove aktivnosti, od 1823. do 1830. godine, kada se violinista vratio u Beč nakon višegodišnjeg boravka u Sankt Peterburgu. Dvostruki gudački kvartet je Šporova originalna ideja, ostvarena po ugledu na kompozicije za dvostruke horove, a instrumentacija koja uključuje dva gudačka kvarteta u dijalogu daje sasvim drugačiji muzički rezultat u odnosu na konvencionalni oktet.

Od samog svog nastanka kao privatni ansambl, Šupancigov kvartet imao je privilegiju da direktno sarađuje sa najčuvenijim bečkim kompozitorima, Hajdnom i Betovenom. Kroz čitavu istoriju delovanja ovog ansambla, Betovenov opus je zauzimao centralno mesto na njihovom repertoaru, a javni nastupi kvarteta predstavljali su jedan od mehanizama uz pomoć kojeg je građena reputacija Betovena kao muzičkog genija. Kao kompozitor koji nije bio vičan gudačkim instrumentima, sam Betoven je redovno konsultovao Šupanciga u vezi sa mogućnostima instrumenata, te su određeni elementi izvođačkog stila ovog violiniste ostali upisani u Betovenovim partiturama. Sukob između Betovena i Šupanciga odigrao se povodom Betovenovih poznih kvarteta, koje je publika neretko smatrala teškim za slušanje, a Luj Špor ih je okarakterisao kao „nerazumljive i neredigovane strahote". Prvi u nizu ovih kvarteta, u Es-duru, opus 127, iz 1825. godine, premijerno je odsvirao Šupancigov kvartet na istom koncertu na kome je bio izveden Šporov dvostruki kvartet. To izvođenje okarakterisano je kao potpuni neuspeh, a po svedočenjima savremenika glavni krivac je bio sam Ignac Šupancig, koji je bio tehnički nespreman. Betoven je zatim svoju partituru poverio konkurentskom kvartetu Jozefa Bema, koji je priredio više javnih koncerata na kojima je izvedeno samo ovo delo, i to dva puta zaredom u toku jedne večeri. Poruka ovakve forme javnog koncerta, koja se pokazala kao uspešna, bila je da, kada je u pitanju delo ovakvog stepena originalnosti, potrebno je da ga čak i publika poznavalaca muzike čuje barem dva puta. Ovo je takođe označilo i radikalan prekid sa dotadašnjim repretorima kamernih koncerata, koji su akcenat stvaljali na raznovrnost dela na programu.

Autor Srđan Atanasovski