Betoven i javni koncert

Među pionirskim muzičkim institucijama koje su zaslužne za uspostavljanje kulture javnog koncerta posebno mesto pripada londonskom Filharmonijskom društvu. Osnovano 1813. godine, ovo društvo je svojom repertoarskom politikom ključno uticalo na oblikovanje kulture ozbiljne muzike i postavilo je nove standarde javnog simfonijskog koncerta. Organizujući se kao esnafsko društvo, koje okuplja najviđeniji muzičare i kome prevashodni cilj nije novčana dobit, već napredak muzičke umetnosti kao takve, postalo je jedan od modela po kojima će se slična društva osnivati širom Evrope.

Od samog osnivanja, londonsko društvo redovno je izvodilo Betovenova dela i bilo je zaslužno za pozitivnu recepciju njegovog simfonijskog opusa u Engleskoj. Prepoznajući u Betovenovom simfonizmu oličenje estetskih vrednosti koje su hteli da podrže u muzičkoj umetnosti, uprava londonskog društva je 1817. godine čak odlučila da od kompozitora poruči dve nove simfonije, kao i da ga pozove i London kako bi rukovodio njihovim premijerama. Iako do ostvarenja ovog plana nije došlo, ova porudžbina je za Betovena bila motiv da komponuje Devetu simfoniju u de-molu, a njena londonska premijera, 1825. godine, ostala je upamćena kao jedan od vrhunaca u radu londonskog Filharmonijskog društva. Pored simfonijskih dela, poput omiljene Velike uvertire u Ce-duru, opus 115, na repertoaru su bile i Betovenove kamerne kompozicije. Naime, koncerti su se po pravilu sastojali iz dva dela, pri čemu je prvi deo uobičajeno bio uokviren uvertirom i simfonijom, između kojih su smeštana kamerna dela i odlomci iz opera. Iz Betovenovog opusa kamerne muzike najčešće su izvođeni Septet za duvačke i gudačke instrumente, opus 20, kao i Gudački kvintet, opus 29.

Već u prvoj deceniji svog delovanja, londonsko Filharmonijsko društvo uspostavilo je praksu poručivanja simfonijskih dela od najznačajnijih kompozitora svog vremena. Jedina simfonija u opusu Luiđija Kerubinija, kompozitora koga su savremenici vanredno cenili u domenu orkestracije, zasluga je upravo londonskog društva, koje je 1814. godine poručilo od ovog kompozitora simfoniju, uvertiru i koncertnu vokalnu numeru. Kerubini je boravio u Londonu u proleće 1815. kada je priređeno izvođenje više njegovih kompozicija, uključujući i premijeru Simfonije, a kompozitor se predstavio i kao dirigent. Kerubinijeva Simfonija u De-duru svedočanstvo je internacionalizacije bečkog simfonijskog stila, ali i potencijala specifičnih i piktoresknih orkestarskih rešenja proteklih iz tradicije francuske opere.

Autor Srđan Atanasovski
Urednica Sanja Kunjadić