Nova‌ ‌diskografija‌ – Orkestarska dela Alberika Manjara

Alberik Manjar, francuski kompozitor nevelikog, ali veoma interesantnog i iscizeliranog opusa, tek je sa početkom 21. veka postepeno počeo da dolazi u fokus značajnijih svetskih izvođača, čija su diskografska izdanja publici otkrila pravu riznicu poznoromantičarskih i neoklasičnih muzičkih dragulja ovog autora. Manjar je rođen u relativno imućnoj porodici, kao sin pisca i dugogodišnjeg glavnog urednika uglednog lista „Figaro”, ali je bio rešen u nameri da sopstvenim snagama prokrči put u svetu muzike. Na Pariskom konzervatorijumu bio je učenik Teodora Diboa i Žila Masnea, ali je posebno bio značajan njegov susret sa Vensanom Dendijem, koga je odabrao za profesora orkestracije. Ljubav prema simfonijskoj muzici može se primetiti i u njegovom nevelikom opusu, u kojem se pored četiri simfonije i orkestarskih komada, nalaze i kamerna i klavirska dela, kao i dve opere. Sklonost ka perfekcionizmu, uticala je da Manjar objavi tek dvadeset dva opusa, dok su njegove druge kompozicije ostale u skicama, na kojima je neprekidno radio i koje će u trenutku njegove smrti nestati zajedno sa svojim autorom. Naime, Manjar je tragično stradao 1914. godine, pokušavajući da odbrani svoj dom od nadolazećih nemačkih trupa, koje su potom zapalile imanje, kao i svu muzičku zaostavštinu autora. Gij Roparc je po sećanju rekonstruisao orkestraciju završnog odseka njegove opere Gerker, čiji je klavirski izvod bio objavljen i koja je svoju premijeru doživela 1931. godine, dok je paritura Manjarove rane opere Jolanta nestala u požaru.

Iako slavljen u Francuskoj zbog svoje herojske smrti, Manjar je u narednim decenijama ostao na marginama muzičkog interesovanja, dobijajući epitet „francuskog Bruknera”. Iako se njegova sklonost ka fugiranim ili koralnim odsecima u simfonijskim delima može uporediti sa muzikom austrijskog poznoromantičara, Manjarov stil, uprkos svoj svojoj raznovrsnosti, zadržava karakterističnu svedenu eleganciju koja je, pod uticajem Kamija Sen Sansa, obeležila francusku muziku s kraja 19. veka.

Na albumu Filharmonije iz Frajburga pod upravom Fabrisa Bolona nalazi se pet Manjarovih orkestarskih dela – od rane Orkestarske svite u starom stilu napisane dok je bio Dendijev učenik, zatim dramatične Himne pravdi (nastale kao reakcija na čuvenu Drajfusovu aferu koja je potresala Francusku tokom poslednje decenije 19. veka), preko romantičarske Himne Veneri i Uvertire, do pravog sifmonijskog remek-dela, Pogrebne pesme, koju je autor napisao povodom smrti svog oca. Govoreći o delima koje je izveo na ovom albumu, dirigent Fabris Bolon ga je uporedio sa Uspavanom lepoticom – „teško je dopreti do nje i probuditi je iz sna, ali kad vam to pođe za rukom, videćete da je lepša nego što ste ikada pomislili”.

Urednica emisije: Ivana Neimarević