Bendžamin Britn: Smrt u Veneciji

Teme neuzvraćene ljubavi, nemoguće želje, te opsesije koja dovodi do sunovrata su prožimale celokupan operski opus Bendžamina Britna, ali nikada nisu našle svoj direktniji izraz nego u Britnovoj poslednjoj operi Smrt u Veneciji koja je napisana na osnovu motiva istoimene novele Tomasa Mana. Glavnog protagonistu, pisca Ašenbaha, razdiru umetnička brobra između reda i impulsivnosti, razmišljanje o prirodi lepote i snazi želje, odnosno borba dve suprostavljene stvaralačke sile - one apolonijske i one dionizijske. Britnove opere nastanjuju junaci koji ne umeju da izraze svoja osećanja, bilo da je to posledica individualnog potiskivanja ili društvene opresije, što možemo razumeti i kroz suptilnu, ali neskrivenu homoerotsku prizmu njegovih dela. U ovoj operi suočićemo se sa agonijom neizrecivog, snagom nemog pogleda, zavođenjem mlade osobe i napuštanjem. U pozadini svih ovih događaja je Venecija, grad ophrvan bolešću i sopstvenim tajnama.

Nije bez značaja da upravo ono što određuje lepote Venecije – a to su njeni vodeni kanali – jeste ono što prozurokuje epidemiju kolere u sred koje se smešta radnja opere. Lik Ašenbaha, koji peva tenor Mark Padmor, nikada ne napušta scenu u ovoj operi. U neku ruku sve što se dešava mi vidimo kroz njegove oči, a možda prisustvujemo događanjima u njegovom umu. On susreće začudne likove poput Putnika i Dendija koji mu sugerištu gde da ide i šta ga tamo čeka. Oni su u stvari višestruke personifikacije smrti. Neke od tih pojava prohuje scenom na samo nekoliko minuta. Sve ove likove tumači bas-bariton Džerald Finli.

Britnovo ostvarenje Smrt u Veneciji je premijerno izvedeno 1973. godine pred sam kraj kompozitorovog života. Možemo zato u ovom delu sagledati vrlo intimnu vezu između Britna i protagonista Ašenbaha, koji je i sam cenjeni umetnik na zalasku životnih snaga, u potrazi za inspiracijom i promišljanjem prirode želje. Britnovo poslednje opersko delo mnogo je više od priče o privlačnosti koju jedan stariji čovek oseća prema mlađem muškarcu, tačnije dečaku. Ono se bavi temama tišine i tajne, grotesknosti starenja i apoteoze mladosti. Govori i o umetnikovoj nemogućoj borbi između samodiscipline i samozaborava, što su bile teme koje su duboko opsedale Britna u poslednjim godinama života. 

Zanimljivo je napomenuti da je Britnovo loše zdravlje u starosti, kao i u trenutku kada je pisao operu, vezano za virusnu infekciju koju je, da ironija bude veća, dobio u Veneciji 1968. godine i koja je pogoršala stanje njegovog inače oslabljenog srca.

Urednica Ksenija Stevanović