Opere – Paskvale Afonsi: Lažna baštovanka

Lažnu baštovanku je Paskvale Anfosi, koji se obrazovao u Napulju, gde je pod mentorstvom Pičininija sticao reputaciju traženog operskog kompozitora, predstavio, uz veliki uspeh, u rimskom Teatru Dele Dame, 1774. godine. Ubrzo je prevedena na nekoliko evropskih jezika (francuski, nemački i poljski) i započela scenski život na brojnim inostranim pozornicama. Privlačnost ove opere je bila tolika, da je mladi Mocart i sam krenuo da piše operu na isti libreto koji je načinio Đuzepe Petroselini. Zaplet se oslanja na italijansku komediju XVIII veka, sa jasnom podelom na plemenite junake i farsične karikature, pri čemu su arije markize Violante u skladu sa tadašnjim melodramskim stremljenjima. Ipak, Anfosijeva opera je brža, ekonomičnija i predvidljivija od Mocartove verzije, no i pored tog nam daje dobar uvid u stanje operskog, bufo, stvaralaštva u drugoj polovini XVIII veka, koje je cvetalo na tlu Italije. 

Zaplet prati dogodovštine markize Violante Onesti, koja se povukla u osamu, promenivši identet, poštu ju je u nastupu besa i ljubomore nožem napao njen ljubavnik grof Belfiore. Ona se sada predstavlja kao baštovanka Sandrina i zajedno sa svojim slugom Nardom uređuje baštu Don Ankizea, gradonačelnika Lagonera, poznatijeg po njegovoj italijanskog tituli Podesta. U gradu se pojavljuje Belfiore, koji je sada verenik gradonačelnikove nećake Arminde, na veliku žalost zaljubljenog Ramira. Služavka Serpeta je, pak, bacila oko na gradonačelnika ne bi li na taj način napredovala na društvenoj lestvici. Veliki deo radnje se vrti oko toga da li je Violanta živa – pošto svi veruju da ju je Belfiore ubio, igre prepoznavanja i skrivanja, ali i predavanju gotovo 'bezumnim' osećanjima dvoje ljubavnika, koji po modernim shvatanjima, pate od svojevrsnog ljubavnog ludila unutar jedne toksične veze. 

Urednica Ksenija Stevanović