Oratorijumi – Jozef Misliveček: Adam i Eva

Jozef Misliveček se, 1762. godine iz rodne Češke zaputio u Italiju, jer je oduvek želeo da postane operski kompozitor. Kako to kažu njegovi biografi – pored zavidnog muzičkog talenta, ovaj autor je imao još jedan: sposobnost da pronađe bogate patrone za svoja umetnička stremljenja. Uz pomoć grofa Valdštajna uspeo je da se nastani u Veneciji 1763. godine i da pohađa časove kod Đovanija Batiste Pešetija. Zahvaljujući svojim socijalnim vezama, Misliveček je uspeo da 1766. godine u Bergamu predstavi svoje prvo opersko ostvarenje Prepoznavanje Semiramide. Tada je u Italiji postao poznat pod nadimom Il Boemo – Čeh. Prvi veliki uspeh donela mu je druga opera Belerofont postavljena u teatru San Karlo u Napulju, za kojim su usledile još neke vrlo prestižne porudžbine.

Osim kratkih boravaka u Pragu, Beču i Minhenu, Misliveček je ceo svoj život i karijeru proveo u Italiji kao slobodni umetnik, uporno odbijajući bilo kakvu vrstu stalnog zaposlenja. Ova neobična odluka, za to vreme, koja signalizuje i promenu statusa muzičara krajem XVIII veka, donela mu je slavu i reputaciju jednog od najproduktivnijih operskih kompozitora svog doba. U periodu od petnaest godina Misliveček je napisao dvadeset šest opera, od kojih su neke izvođene i u Sankt Peterburgu i Lisabonu. Takođe, komponovao je i veliki broj oratorijuma i kantata, ali je bio poznat i kao autor instrumentalnih dela što nije bilo uobičajeno za operske stvaraoce njegove generacije. Muzikolog Danijel Evan Frimen dao je ocenu da je Misliveček bio jedan od najtalentovanijih kompozitora druge polovine XVIII veka – plodan, uspešan i snalažljiv. Ipak, danas poznajemo mnogo manje Mislivečekove muzike nego što bi se to očekivalo, što treba zahvaliti skupu faktora – od činjenice da je preminuo sa samo četrdeset četiri godine, preko pojave Mocarta koji je preuzeo svu pažnju muzikologa fokusiranih pre svega na nemačke i austrijske kompozitore, do relativne neistraženosti i potcenjenosti italijanskog muzičkog klasicizma. Naime, Misliveček je u stvari bio najbolji stilski predstavnik italijanske muzike šezdesetih i sedmadesetih godina XVIII veka koju je krasila melodičnost, elegancija, jasna dijatonika, vezana za pregledan homofonski idiom razvijen na Apeninskom polustrvu u prvoj polovini istog stoleća. U tom pogledu Mislivečekovo umeće leži u sublimiranju svih formi i tehnika njegovog doba, izuzetnoj inventivnosti muzičkih rešenja i velikoj lakoći sa kojom je rešavao kompozitorske zadatke. Ovo je slučaj i sa oratorijumom Adam i Eva koji bez puno zadrške, možemo okarakterisati kao remek-delo vokalno-instrumentalne muzike XVIII veka, suptilno, promišljeno, melodično i elegantno. Ovo delo je premijerno izvedeno 1771. godine, u koncertnoj sali Akadamije delj'Inđenjozi u Firenci, u prisustvu habsburškog vladara Toskane, Velikog vojvode Pjetra Leopolda, budućeg austrijkog cara Leopolda II. Veliki broj vokalnih i instrumentalnih solista dvorskog orkestra bio je uključen u ovo izvođenje, a ansamblom je dirigovao Salvadore Pacalja, kapelmajstor grofa Džordža Nasoa Klavering-Kupera, bogatog britanskog plemića i ljubitelja umetnosti koji se nastanio u Firenci.

Urednica Ksenija Stevanović