Betoven i rivali

Iako dvadeset sedam godina mlađi od Betovena, Šubert se može smatrati najozbiljnijim Betovenovim rivalom, pogotovo na polju instrumentalne muzike. Većina suparništva koje je Betoven imao vezuju se za početke njegove karijere. Nakon što je publici predstavio svoja instrumentalna dela takozvanog herojskog perioda, muzička kritika bila je skoro nepodeljena u mišljenju da je reč o jednom od najgenijalnijih živih kompozitora i nastavljaču tradicije bečkih klasičara. Kompozitori instrumentalne muzike neretko su pažljivo izbegavali direktna poređenja sa Betovenom. Franc Šubert je u ovom smislu bio izuzetak: u svom pismu bliskom prijatelju Leopoldu Kupelvizeru, Šubert je osmislio opus instrumentalnih dela, sastavljen od Okteta, gudačkih kvarteta i, naposletku, Velike simfonije, koji je imao za cilj da ga dovede u direktnu vezu sa Betovenom. Nije slučajno da je Šubert, od 1824. godine kada je započeo ovaj projekat, imao nameru da deluje i da se izdržava kao slobodni kompozitor instrumentalne muzike, u čemu mu je uzor mogao biti samo Betoven.

Prvo Betovenovo delo koje je Šubert prepoznao kao svoj izazov bio je Septet u Es-duru komponovan 1800. godine za sastav koji čine klarinet, horna, fagot, gudački trio i kontrabas. Reč je o jednom od najpopularnijih Betovenovih dela tog vremena, koje je u narednim decenijama redovno bilo izvođeno u Beču, kako na javnim koncertima, tako i u poluprivatnim salonima. Franc Šubert je modelovao svoj Oktet u de-molu prema ovom Betovenovom Septetu, upravo kako bi slušaocima omogućio direktno poređenje. Šubert je proširio ansambl tek za drugu violinu i preslikao je specifičnu šestostavačnu strukturu. Pisan dvadeset i četiri godine nakon što je Betoven komponovao Septet, Šubertov Oktet je ambicioznije delo, a sadrži i određene kompozicione postupke na planu motivskog rada koje je upravo Betoven u međuvremenu razvio.

Simfonija u de-molu broj 9 Ludviga van Betovena, bila je kamen spoticanja za sve kompozitore 19. veka koji su nameravali da se ostvare kao simfoničari. Proizvod donekle specifičnih okolnosti u Beču, u kojima su javni koncerti na kojima se izvodila simfonijska muzika po pravilu uključivali i vokalno-instrumentalna dela, Betovena Deveta simfonija podelila je kako kritičare, tako i kompozitore-simfoničare: dok su jedni bili kritični na uključivanje vokalnih deonica u simfonijsko tkivo i pokušavali da žanr vrate u okvire čisto instrumentalne muzike, drugi su odgovarali delima koja su žanrove simfonije i kantate spajali na način koji je, u poređenju sa Betovenom, delovao mehanicistički.

Takozvana Velika simfonija u Ce-duru Franca Šuberta, premijerno je izvedena tek 1839. godine u Lajpcigu, zahvaljujući zalaganjima Roberta Šumana i Feliksa Mendelsona, ali savremena muzikološka istraživanja pokazuju da je Šubert ovo delo komponovao već na leto 1825. godine, kao direktni odgovor na Betovenovu Devetu simfoniju. Šubert je projektovao trajanje dela tako da nadmaši Betovenovu simfoniju, a pokušao je da organizuje javno izvođenje u okviru Društva prijatelja muzike, koje bi takođe sugerisalo direktno poređenje sa Betovenovim opusom. Manifestni postupak je Šubertovo citiranje teme Betovenove Ode radosti u finalu Velike simfonije, koji je striktno instrumentalni, što se može tumačiti i kao svojevrsni Šubertov odgovor na pitanje da li simfoniju treba graditi kao vokalno-instrumentalni žanr.

Autor Srđan Atanasovski
Urednica Sanja Kunjadić