Muzika viva

Endrju Norman je rođen 1979. godine, a Njujork Tajms ga naziva „jednim od najtalnetovanijih i najcenjenijih kompozitora svoje generacije". Studirao je komponovanje na Univerzitetu Južne Kalifornije, kao i na Jejl univerzitetu, a u svojim delima inspiriše se eklektičnim miksom zvukova i izvođačkih praksi proisteklih iz njegovog poznavanja klavira i viole, odnosno dugogodišnjeg proučavanja arhitekture. Norman je zainteresovan za istraživanje muzičke narativnosti, posebno one nelinearne, koju pozajmljuje iz postupaka korišćenih u filmskoj umetnosti i svetu kompjuterskih igrica, spajajući ih sa tradicionalnim simfonijskim oblicima. Dela ovog američkog autora su izvodili vodeći ansambli i orkestri širom sveta, a među najvažnijim zagovornicima njegovog opusa nalaze se eminentni dirigenti poput Marin Alsop, Sajmona Retla i pomenutog Gustava Dudamela. Endrju Norman je dobio priznanje za Američkog kompozitora godine, Gremi nagradu za kompoziciju godine, Pulicerovu nagradu za kompoziciju, kao i Gromajer nagradu 2017. godine za svoju ostvarenje Play nastalo u saradnji sa projektom Bostonski moderni orkestar.

Kompoziciju Sustain (Zadržano) je magazin Njujorker nazvao „novim američkim remek-delom", sa čijom ocenom se slažu i drugi kritičari uglednih američkih novinskih izdanja. Norman je konceptualni okvir za svoje delo zasnovao na činu sedenja u tišini i slušanju simfonijske muzike, koji je neizbežan prilikom izvođenja umetničke muzike u proteklih stotinjak godina. On se pita da li će danas ili u bliskoj budućnosti ovakav vid slušanja uopšte biti moguć jer su ljudi danas, kako Norman kaže, „bombardovani sve više atomizovanim delićima informacije". Norman postavlja pitanje šta bi se desilo u vremenu u kojem su „preterana stimulacija, fragmentarizacije i izolacija norme iskustva i diskursa" i da li bi tada „zajedničko slušanje jedne, dugačke, neprekinute muzičke misli imalo vrednost žrtvovanja ili drugosti kakvu uopšte ne možemo da zamislimo", kaže autor.

Zbog toga je kompozicija Sustain u svojoj osnovi neprekinuta muzička misao koja aludira na velike i nama nezamislive protoke vremena, veće od minuta i sekunde u kojima sve više obitavamo. Strukturno gledano ova kompozicija ima formu obrnute spirale: ista sekvenca se ponavlja deset puta zaredom, ali tako da je svaka repeticija eksponencijalno brža od one prethodne. Drugim rečima, dok sekvenca na početku traje više minuta, na samom kraju to jest u centru spirale prolazi za tek nekoliko trenutaka. Partitura je omeđena sa dva signala: dva klavira, naštimovana u četvrtonskom odnosu, sviraju sami sve do odumiranja u tišini, a ovakvim gestom i započinje cela kompozicija.

Urednica Ksenija Stevanović