Betoven i rivali

Rivalstvo između Ludviga van Betovena i francusko-nemačkog pijaniste Danijela Štajbelta ubraja se u one odnose koji su, prevazišavši okvire muzičke profesije, postali svojevrsni društveni skandali. Kada su se po prvi put susreli, 1800. godine, pet godina stariji Štajbelt bio je već čuven širom Evrope i u Beč je došao po okončanju svoje internacionalne turneje. Obojicu kompozitora-pijanista savremenici su opisivali kao plahe i sujetne, mada su se za Štajbelta vezivale i osobine poput arogantnosti i neuviđavnosti. Dvojica muzičara ubrzo su došla u sukob: kada su se prvi put susreli u jednom od aristokratskih muzičkih salona, Betoven je primetio da je Štajbelt bio nezainteresovan, čak i negativno nastrojen prema njegovoj novoj kompoziciji, Triju za klavir, klarinet i violončelo. Betoven je, pak, iste večeri takođe stekao loš utisak o Štajbeltovoj umetnosti improvizacije, primećujući da je zapravo reč o pripremljenom muzičkom tekstu, a ne o eks tempore stvaralaštvu. Kako su tenzije između dvojice autora postajale vidljive, susret u jednom od narednih muzičkih salona, u domu grofa Frisa, prerastao je u pravi muzički duel. Najpre je Štajbelt bacio rukavicu, izvevši podrugljivu improvizaciju na temu koju je pozajmio upravo iz Betovenovog Trija za klarinet, a zatim je Betoven zgrabio deonicu violončela Štajbeltove kompozicije koja se izvodila te večeri, okrenuo je naopako i odsvirao temu koja je tako nastala, te izveo improvizacije na nju, demonstrirajući upadljiv pijanistički virtuozitet. Publika ovog aristokratskog salona bila je oduševljena kako je naizgled besmislena melodija postala osnov složenih varijacija, a Štajbelt je ljutito i uvređeno napustio događaj. Njegovi saradnici zabeležili su da je on nakon toga bio izričit da ne želi da sarađuje niti da se susreće sa Betovenom, a nakon toga nije posećivao ni sam Beč.

Daneijel Štajbelt je na vrhuncu karijere bio aktivan pre svega u Parizu i Londonu, a od 1809. godine živeo je i radio u ruskoj carskoj prestonici, Sankt Peterburgu. Bio je čuven kao virtuoz, iako su neki savremenici smatrali da su mu tehnika leve ruke i kantabile u laganom tempu manjkavi. Za Štajbelta su, pored improvizacija, osnovno polje na kome je demonstrirao svoj virtuozitet bili njegovi klavirski koncerti, kompoziciono bliski Mocartovim. U njegovom stvaralaštvu za klavir solo, koje, pored brojnih komada, obuhvata oko 160 sonata i sonatina za klavir neujednačenog kvaliteta, posebno se izdvajaju etide, opus 58, koje je objavio 1805. godine, zajedno sa svojom školom za klavir.

Autor Srđan Atanasovski
Urednica Sanja Kunjadić