Betoven i rivali – Dela Jana Ladislava Duseka i Ludviga van Betovena

U toku 2020. godine Treći program Radio Beograda pridružuje se obeležavanju jubileja Ludviga van Betovena. Tokom neparnih meseci ove godine, emitovaćemo šest tematskih ciklusa u kojima ćemo Betovenov opus sagledati u kontekstu muzičke kulture njegovog doba. Prvi, januarski ciklus posvećujemo odnosima rivalstva koje je ovaj kompozitor imao sa svojim savremenicima.

Prva decenija koju je Betoven proveo u Beču bila je ključna za njegovu karijeru. U ovim godinama je izgradio odnose sa habzburškom aristokratijom koji su mu omogućili umetničku slobodu i ekonomsku nezavisnost u decenijama u kojima je društvo prolazilo kroz ratove i krize koje su teško pogodile i samo polje muzike. Kako muzikološkinja Tia Denora zaključuje, aristokratija je krajem 19. veka bila oslabljena i najveći broj porodica više nije mogao da održava velike muzičke kapele pri svojim rezidencijama. Betoven je ovom staležu ponudio alternativni i priuštiv način da javno prikažu superiornost svog muzičkog ukusa: njegove kompozicije, pre svega dela za klavir, rušile su ustaljene žanrovske okvire i zahtevale su od ljubitelja muzike da istu „razumeju", a ne samo slušaju ili sviraju. Pripadnici aristokratije su, pak, pokazivali svoju posvećenost Betovenovoj umetnosti ne samo u okvirima svojih salona, već i putem javnih spiskova pretplatnika na izdanja njegovih kompozicija i posveta koje je kompozitor upućivao svojim mecenama. Najvažniji pokrovitelj bečkog autora bio je knez Karl fon Lihnovski. Od dolaska u Beč, 1792. godine, Betoven je redovno nastupao i predstavljao svoja dela bečkoj aristokratiji u palati ovog plemića, da bi potom te iste kompozicije bile i publikovane. Sonata za klavir u ce-molu, opus 13, originalno naslovljena kao „Velika patetična sonata", posvećena upravo knezu Lihnovskom, paradigmatičan je primer kompozicionog idioma koji je Betoven razvio u kontekstu aristokratskog mecenstva, koji je istovremeno njega predstavljao kao genijalnog vesnika promena u muzici, a plemstvo kao pokrovitelje posvećene ovoj novoj umetnosti.

Kako bi bolje razumela Betovenovu specifičnu poziciju na muzičkoj mapi Evrope, muzikološkinja Tia Denora je njegovu karijeru u poslednjoj deceniji 18. veka uporedila sa karijerom Jana Ladislava Duseka. Deset godina mlađi od Betovena, Dusek je takođe bio zapaženi pijanista, ali je svoju karijeru pre svega gradio u Londonu. Među posvetama ovog autora gotovo da ne prolazimo plemiće, dok njihovo mesto u značajnom broju zauzimaju, kolege - kompozitori i pijanisti, sa kojima je gradio profesionalne odnose. Iako je u Londonu direktno muzičko mecenstvo u određenoj meri bilo prisutno, muzičari su retko bili u prisnim odnosima sa svojim mecenama, na način na koji je to bilo tipično u Beču, a posebno u slučaju Betovena. Za razliku od njega, Dusek je oslonac za izgradnju karijere pre svega tražio na tržištu muzikalija i u buržoaskoj javnoj sferi, što je ujedno značilo da su inovativna kompoziciona rešenja za njega nosila daleko veći rizik. Ipak, Dusekove klavirske sonate iz devedesetih godina 18. veka pokazuju smele ekspresivne iskorake, te stručnjaci smatraju da su Betovenu mogle poslužiti kao inspiracija za njegova dela iz poslednjih godina stoleća, uključujući i samu Patetičnu sonatu, posebno jer su nastala neposredno nakon Betovenovih susreta sa londonskim pijanistom Džonom Krejmerom, koji je posetio Beč 1798. godine. U ovom smislu posebno se ističe Dusekova četvorostavačna Sonata u ce-molu, treća u opusu 35 koji je štampan iste 1798. godine, a koja sadrži dramatski sonatni alegro ađitato i ekspresivni lagani stav. Čućete ovu Dusekovu sonatu, kao i drugu sonatu iz istog opusa, u Ge-duru, u interpretaciji Andreasa Štajera.

Autor Srđan Atanasovski
Urednice Ksenija Stevanović i Sanja Kunjadić

broj komentara 0 pošalji komentar