Opera – Medeja Luiđija Kerubinija

Bazirana na Euripidovoj, kao i na istoimenoj Kornejevoj drami, ova opera napisana u žanru francuske opere-komik, dakle sa nekoliko govornih delova, nastala je u osvit francuske revolucije. Libreto je napisao Fransoa-Benoa Ofman, koji je u delo uneo nešto od okružujuće revolucionarne atmosfere. Naime, 1792. godine usvojen je zakon o razvodu, na osnovu nepodudarnosti bračnih partnera ili zajedničke odluke o rastajanju. Na određeni način, Medeja koja tako snažno, i u kranjoj instanci nasilno odbacuje kontrolu muškarca, kao da je u svom liku sadržala nešto od revolucionarne pobune Olimp de Guž.

© SF/Thomas Aurin

U Salcburgu ove godine, režiser Sajmon Stoun se opredelio za originalnu francusku verziju opere, iako je u XX veku dosta česta i italijanska adaptacija u kojoj je briljilara najpozatija Medeja proteklih desetleća - Marija Kalas. Pritom on i dramaturg Kristijan Arseni u potpunosti su isključili govorne dijaloge, lišavajući tako, kako to primećuje kritičar Trećeg programa, muzikolog Srđan Atanasovski „Kerubinijevo delo zvuka reči koja je izgovorena - neotpevana - na sceni, te (su) na njihovo mesto uveli ekstenzivne video radove i telefonske glasovne poruke koje Medeja ostavlja ocu svoje dece, Jasonu". Stoun i dramaturg Arseni, prema tome, uvode novi dramski sadržaj koji radnju prenosi u sadašnjost, a Medeju slika kao majku-imigrantkinju, koja je, napuštena od Jasona, izgubila svoju decu nakon razvoda i bila prinuđena da se vrati u zemlju svog porekla. Ovo, naravno, uvodi raznovrsne probleme u tok drame, od kojih Stoun neke rešava segmentacijom scene, „što omogućava da u muzičkim ansablima istovremeno učestvuju likovi koji navodno nisu na istom mestu, ili čak ni u istoj zemlji", zapisuje Atanasovski. A potom izvodi zaključak: „...možda motivisani potrebom da objasni društvenu genezu nasilnog zločina, Stounovi pokušaji da „razume" lik Medeje tako što će mu pripisivati nova dela, poput ubistva Kreonta i Dirke na kraju drugog čina, a istovremeno ga razdvajati od njegove mitske predistorije, svode Medejinu tragediju na psihologiju jednog lika, odričući njenoj pobuni karakter i legitimitet političkog čina". Ovo su reči iz kritike Srđana Atanasovskog emitovane na Trećem programu u emisiji Hronika 9. septembra ove godine.

Urednica: Ksenija Stevanović.