Hronika Trećeg programa

Nova produkcija francuske verzije Glukove Alkeste, koje je premijerno izvedena 26. maja ove godine, prikazana je na Minhenskom operskom festivalu 18 jula. Zaplet opere zasnovan je na odluci Alkeste da udovolji božanskoj krvožednosti i žrtvuje se za život svog supruga, kralja Admeta, a pristup reditelja Sidija Larbija Šerkauija bi se mogao odrediti kao konvencionalno minimalistički. Orkestrom je dirigovao Antonelo Manakorda, dok su se u glavnim ulogama istakli sopranistkinja Dorotea Rešman i tenor Čarls Kastronov, kao i iskusni bariton Mihael Nađ, u ulozi sveštenika i Herkula.

Festival u Salcburgu započeo je izvođenjem Mocartovog Idomeneja, u postavci koju potpisuju reditelj Piter Selars i dirigent Teodor Kurencis. Ovog puta, Idomenej je stavljen u kontekst klimatskih promena - antički mit o vladaru čiji opstanak i izbavljenje iz brodolomne bure zavisi od ljudske žrtve njegovog sina, Selars je iskoristio kao priliku da adresira pitanje konflikta između generacija kao konstitutivno u trenutnoj klimatskoj krizi, obaveštava nas Srđan Atanasovski.

Kerubinijeva Medeja, u režiji Sajmona Stouna i koproduckiji Salcburškog festivala i Varšavske opere,u potpunosti je posvećena pitanju kako operu 18. veka načiniti aktuelnom. Dramaturg Kristijan Arseni i reditelj su u potpunosti isključili govorne dijaloge, lišavajući tako Kerubinijevo delo zvuka izgovorenih, odnosno otpevanih reči, te su na njihovo mesto uveli ekstenzivne video radove i telefonske glasove. Stoun i Arseni, prema tome, uvode novi dramski sadržaj koji radnju prenosi u sadašnjost, a Medeju slika kao majku-imigrantkinju, koju je izgubila svoju decu posle razvoda i zato mora da se vrati u zemlju svog porekla.

* * *

Nova knjiga Aleksandra Milosavljevića Pozorišni Direr i drugi zapisi sadrži izbor tekstova iz različitih oblasti pozorišnih poslova kojima se autor bavio. Sam pisac u uvodnoj napomeni kaže da knjiga nije programska, već da je u nju stavio one tekstove, raznorodne i raznovrsne, kojima je zajednički imenitelj pripadnost pozorišnoj umetnosti. Između pet poglavlja koje knjiga sadrži (Eseji, Očima pozorišnog kritičara, Pozorišna svakodnevica, Zapisi kritičara i Putopisne beleške), Radomir Putnik posebno idvaja prvo, kometarišući da se u njemu Milosavljević predstavlja ne samo kao hroničar tekućih teatarskih zbivanja, nego i kao mislilac koji ume tanano da pristupi složenom problemu iz oblasti komparativnog stvaralaštva - likovnog, dramskog, književnog - i da otkrije nove mogućnosti tumačenja ili razumevanja pojedinog ostvarenja, poštujući načelo da stečeno saznanje treba javno reći, sledeći time sklonost prema istini, a samim tim i odanost prema umetničkom činu. Uzorna je u tome pogledu analiza Hamletovog i Don Kihotovog ludila, kao i lucidan esej o dramaturškom postupku Borislava Mihajlovića Mihiza u prekodiranju romana Ranjeni orao spisateljice Mir-Jam, kao i o dramskom potencijalu Andrićevog romana Na Drini ćuprija koji je tokom rada na predstavi otkrivao i scenski definisao reditelj Kokan Mladenović. Ipak, čitaočevu pažnju naročito pleni ogled po kome je knjiga dobila ime - Pozorišni Direr (Vitez, Smrt, Đavo i Hamlet) - pozorišna razmišljanja povodom Albrehta Direra. Kao dobar poznavalac likovne umetnosti, Milosavljević precizno opisuje Direrovo delo, otkrivajući značenjske slojeve koji u velikoj meri pripadaju teatarskoj dramatici.

Čitale Biljana Jovanović i Marica Milčanović. Urednica emisije Tanja Mijović.