Болнице које то нису

Антонио Вивалди је деценијама био везан за институцију Оспедале дела пијетà, где је био резиденцијални композитор, хоровођа, диригент, учитељ музике итд.

У данашњој емисији Време музике, коју уређује и води Горица Пилиповић, биће речи о тим специфичним венецијанским установама које су имале велику улогу у музичком животу града.
У средишту венецијанског културног живота XVII и XVIII века стајале су четири велике болнице ‒ оспедали гранди ‒ заправо, била су то и сиротишта, везана уз одговарајућу цркву. Најзначајнија је свакако Оспедале дела пијета, која је прихватала напуштену децу, Оспедале дељи инкурабили (неизлечиви) бринула се о сирочићима, оболелим од сифилиса и бившим проституткама, Оспедале деи дерелити (напуштени) преузимала је децу-бескућнике, а Оспедале деи мендиканти (просјаци, луталице) ‒ лепрозне. То је, заправо, био развијени систем социјалне помоћи у друштву строго повинованом конвенцијама, али захваљујући великој бризи и напорима надлежних то је био и образовни систем, те расадник културе.