"Више волим буку њујоршких улица него Моцарта”

У данашњој емисији Време музике, коју уређује Горица Пилиповић, сетићемо се великог, провокативног и неконвенционалног ствараоца музике ХХ века Џона Кејџа и то посебно у његовим њујоршким годинама.

Када су се крајем 70-их година прошлог века Кејџ и његов животни и професионални партнер, балетски играч и кореограф Мерс Канингем уселили у поткровље на Менхетну, Кејџ је био на стваралачкој прекретници. Имао је 66 година и за њим су већ била остварења попут циклуса Сонате и интерлудијуми, Концерта за клавир и оркестар, Арије за Кети Берберијан и револуционарног 4.33, остварења која су уздрмала свет класичне музике кренувши у правцу супротном од онога што је она до тада значила. Али, крајем 70-их та дела су била већ увелико позната, стара такорећи деценијама, постала су већ прави класици музичке авангарде - што је парадокс који је збуњивао и самог Кејџа. Пут од Соната и интерлудијума до концепта 4.33 говори, у ствари, о Кејџовом путовању у микрокосмос.