недеља, 20. сеп 2020, 17:05
Забавник
Обриси људских руку на зидовима седам пећина индонежанског острва Сулавеси; руке попут чипке у наранџастим, црвеним и жутим нијансама у аргентинској Пећини руку; руке као детаљ на грчким вазама, посебно оне над умирућим Агамемноном; Леонардове студије руку; потом Микеланђелове - у сусрету кажипрста при стварању Адама; Рафаелова подигнута десна рука; Енгрове руке; Ешерове "Руке које цртају"; ... разних је сликарских руку било од прапочетака сликања, и све имају своју причу. Али једна од њих, сасвим дирљива и могуће измишљена, превалила је векове и у препричавању опстала до данашњег “Забавника”. Прича о "Рукама које моле" Албрехта Дирера...
Забава, где и како ? - питала се новинарка магазина "Џубокс", Вишња Марјановић крајем 1968. године у колумни у којој се и после наслова питања само нижу:
- Постоји ли место у Београду за које би сви млади житељи овога града могли да кажу - то је наше место, то је забава за нас? Постоји ли локал у којем се слуша добра музика, у којем се може играти док те ноге не издају, који повремено изненади своје верне посетиоце неким специјалним музичким гостом? Постоји ли концертна дворана која би нам - ми смо скромни - бар једном месечно пружала радост пријатног музичког догађаја?..
Први аутомобил се на београдским улицама могао видети од 3. априла 1903. године, био је аустријске марке "неслдорф", у власништву угледног овдашњег трговца и банкара Бошка Радуловића. Довезао га је фабрички возач, који је после кратке обуке волан на управљање предао првом српском возачу Сретену Костићу.
Аутомобилизам се у престоници врло брзо "примио" међу богатијим светом, па је заслугом Андре Ристића, великог љубитеља и познаваоца четвороточкаша, седам година касније отворена и прва продавница аутомобила, касније и прва приватна школа за возаче и прво предузеће за превоз таксијем, додуше само са једним возилом у возном парку. Али, за то време - довољно...
Уредник и водитељ Мирјана Блажић.
Коментари