Лука Илетерати: Ко се боји превођења?

У тексту Ко се боји превођења? Против мита о чистоти, Лука Илетерати варира и продубљује мотиве које је Валтер Бенјамин развио у свом славном тексту Преводиочев задатак. Превод, тврди Бенјамин, никада не може бити веран оригиналу, јер то није могуће већ по дефиницији: веран превод не би био превод, него „преписивање" с једног језика на други. Но, ту креће читав низ парадокса које Бенјамнин и Илетерати маестрално користе. Преводилац је, наиме, увек издајник, јер он, преносећи га на други језик, издаје оригинал. То, пак, значи да је оно што се вреднује сам језик превода, а не нека претпостављена сличност (или несличност) с оригиналом. Истовремено, нужно је да постоји снажна веза с оригиналом, што, још једном, преводиоца ставља у парадоксалну ситуацију. Наиме, да би био веран оригиналу он мора да га изда. Преводилац, напросто, не сме да пренесе само информативни садржај оригинала, већ, пре свега, његову, како се то каже, саморефeренцијалност, ону његову функцију која значи да језик није, напросто, оруђе саопштавања, већ биће које живи сопственим животом. Улог ових и оваквих извођења јесте рушење мита о чистоти, изворности и аутентичности. Кад год се, наиме, понуди некаква величина која се легитимише својом аутентичношћу, увек се, иза такве конструкције, уочава некакво насиље, опасна неаутентичност, митотворачка свест опскрбљена вољом за моћи. Величање прошлости и традиције, скреће пажњу Илетерати, која се нуди као почетна тачка у кретању једног народа, нужно завршава у насилном наметању једног модела, те је жива једино она традиција која се, непрестано, издаје, дакле изнова тумачи. Превођење је, утолико, прозирање аутократских порива који нам, попут кукавичјег јајета, потурају митове о чистоти и првобитном догађају који се никаквим превођењем не смеју укаљати. Најзад, то значи да је филозоф увек већ преводилац који се, по сопственом одређењу, одупире сваком моделу који се легитимише насиљем.

Други Илетератијев текст Спољашњост природе. Хегелов ненатуралистички натурализам, представља Илетератија као једног од највећих европских стручњака за Хегела, а нарочито за једну ужу област која је, одувек, пролазила испод радара тумача Хегела: Хегелова филозофија природе. Понесени и, по мало, уљуљкани неколиком славним Хегеловим формулама о природи - рецимо, „ум је царство слободе, а природа царство нужности" - тумачи су Хегелову филозофију природе сматрали другоразредним филозофским задатком јер из природе је, веровали су, изгнан дух као оно што Хегела занима. Илетерати, међутим, проблем поставља другачије, клонећи се, у међувремену, општих места која човека разумеју као полуприродно (с једне стране), полурационално биће (с друге), као да, грубо речено, рационалност није природна и као да природа не може бити рационална. Природа је, на један начин, спољашња духу, али и сама природа поседује спољашњост у дносу на себе саму, што Илетератију пружа прилику да сплете врхунску филозофску арабеску која нам Хегела доноси у потпуно другачијем светлу од оног које нам нуде канонска тумачења.

Текст о превођењу с италијанског превела Сенка Јевтић.
Текст о Хегелу с енглеског превела Софија Мојсић.

Читао је Александар Божовић
Уредник Иван Миленковић