Михаел Антоловић: Успон и пад војвођанске историографије

Аутор у тексту истиче да је пропаст комунизма у Источној Европи означила, истовремено, и крај марксистичких историографија које су, након Другог светског рата, у склопу изградње комунистичког друштва, биле наметнуте од стране нових власти као једини „научни" приступ проучавању прошлости. Ова околност - да је нестанак политичког система условио и нестанак оног облика (у овом случају марксистичке) историографије коју је подржавао, представља, по мишљењу Антоловића „школски пример" чврсте међусобне везе између истраживања и писања историје на једној, и политичке моћи на другој страни, односно, „својеврсну потврду о историографији као једној врсти дискурса о прошлости који спаја у себи знање и моћ". Након „епохалне промене" која је наступила са окончањем Хладног рата и глобалним тријумфом неолибералне политичке идеологије, у свим земљама Источне Европе марксизам је одбачен на „ђубриште историје" и наступила је својеврсна ренационализација историје. Интересовање историчара у бившим земљама „реалног социјализма" било је првенствено усредсређено на последице ових промена на развој историографије док, упркос важности ове теме, наслеђу некадашњих марксистичких историографија, по правилу, више није посвећивана значајнија пажња. Насупрот томе, развој југословенске историографије - којој је, након Другог светског рата, марксизам такође био наметнут као обавезујуће теоријско полазиште - представљао је предмет опсежних истраживања појединих историчара. Међутим, у истраживањима југословенске историографске баштине посве неистражен остао је феномен тзв. „војвођанске историографије" коју Антоловић анализира као особени вид партијске историографије који се развијао у САП Војводини од краја 60-их до почетка 90-их година 20. века. У средишту анализе су институционални оквири, теоријско-методолошка обележја, укупан идеолошки профил, као и резултати „војвођанске историографије".

Текст чита: Душица Мијатовић.
Уредница: Оливера Нушић.