Борис Гројс: Комунистички постскриптум

Мало је овако духовитих, луцидних, занимљивих, у својој иронији продорних текстова попут невелике књиге Бориса Гројса Комуниситчки постскриптум. О стаљинистичком терору постоји непрегледна литература, тај феномен испитан је из свих замисливих перспектива, али се о њему најмање говорило из филозофског угла. Није тешко докучити зашто је томе тако: како (и због чега) филозофирати на месту и о теми која је сва сачињена од најгнуснијих злочина, од најбесрамнијих људских чинова (од смрти сте се могли сачувати ако лажно пријавите родитеље, децу, пријатеље... што је, приметимо, луксуз који Јевреји у нацистичкој Немачкој нису имали: ако сте етнички Јеврејин осуђени сте на смрт од које вас може сачувати само случајност), од понижења какво је успевала да произведе још само нацистичка Немачка? Све друге дисциплине, чинило се, имају богат материјал за проучавање, осим филозофије. Велики филозофи су, попут Хане Арент, или Теодора Адорна, наравно, показали да филозофија не сме да ћути пред ужасима нацизма и стаљинизма, али ово што је Борис Гројс урадио у свом Комунистичком постскриптуму редак је филозофски гест. Он је, наиме, парадоксе и апорије комунизма, односно комунистичке самолегитмизације посредством дијалектичког материјализма, изгурао до краја.

Парадокс је логички чвор пред којим се друге дисциплине предају - парадокс је, на неки начин, странпутица којом се не може ићи, или амбис који се не може прећи - али за филозофију парадокс је страст, за филозофију парадокс је место на којем мишљење не да не завршава, него парадоксом почиње. Парадокс је када два супротстављена значења, упркос својој супротстављености или логичкој немогућности, важе у исто време. Рецимо, парадокс је рећи да су дан и ноћ у исто време, да је неко, на пример, у исто време добар и зао, односно да се закон мора кршити како би се поштовао. Али комунистичка пракса, па тиме и стаљинизам као истина комунизма, почивала је на дијалектичком материјализму, теорији према којој је сама стварност парадоксална, односно према којој се у самом срцу стварности налазе несавладиве противречности, а ако су те противречности несавладиве онда морамо научити да с њима живимо и да се с њима носимо.

Своју анализу Гројс почиње бриљантним редовима о грчким софистима и тезом да су они, за разлику од Сократа и Платона, за разлику, дакле, од својих архинепријатеља, покушавали да прикрију парадокс који се налази у самом језгру стварности, те су због тога били омражени, потом анализира логичке механизме дијалектичког материјализма и, најзад, позива се на текстове Лењина и Стаљина показујући на који су начин ова двојица врло проблематичних ликова разумели наук дијалектичког материјализма: да је сама стварност, наиме, парадоксална творевина. Лењин и Стаљин, према Гројсу, нису, дакле, попут Хегела, настојали да превазиђу парадокс, већ да га оголе, да покажу сву његову делотворност у стварности. Утолико је систем концентрационих логора познат под скраћеницом ГУЛАГ био место за оне који нису разумели поуке дијалектичког материјализма, односно оне који нису били у стању да се носе с парадоксима. Рецимо, у ГУЛАГУ би завршио онај који би тврдио да Совјетски Савез није најсавршенији поредак на свету, али не због тога што он јесте био најсавршенији на свету, него због тога што је човек морао знати да он није најсавршенији на свету. Како сад то? Па лепо. Ако је у срцу стварности парадокс, то значи да стварност, у исто време и на истом месту, и јесте онаква каквом је видимо и није онаква каквом је видимо, него је онаква како то тврди друг Стаљин. Совјетски Савез, дакле, у исто време и јесте најсавршенији поредак на свету (тако тврди Партија, а Партија, наравно, зна како ствари стоје) и није најсавршенији поредак на свету (јер ниси ваљда идиот па да поверујеш како је беда Совјетског Савеза некакав рај или шта већ). У реду, али како грађанин да зна шта је истина и шта треба да говори како не би завршио у концентрационом логору у којем ће, готово извесно, да умре од терора? Па, ако је грађанин савладао лекције дијалектичког материјализма, онда он мора знати да срце стварности, у исто време, и јесте и није, то јест Совјетски Савез је, у исто време, и најсавршенији и није најсавршенији, па ако је толико глуп да заступа став да СССР није најсавршенији, иако Партија тврди супротно, онда је виђен за логор (где ће се, ако у међувремену не умре, научити пропуштеној лекцији дијалектичког материјализма). У СССР-у, дакле, здрав разум, који каже да не може бити да нешто и јесте и није у исто време, био је смртна опасност.

Гројсов се бриљантан текст, написан с маском смртне озбиљности на себи, поткрепљен озбиљном научном апаратуром, мора читати као савршен пример делотворне ироније, као, ако тако хоћемо, савршен парадокс о парадоксу.

Гројсову књигу објавиће Академска књига из Новог Сада.

С немачког превео: Драган Проле
Читао: Александар Божовић
Уредник: Иван Миленковић