Композитор месеца – Луиђи Керубини

Када је 1822. године постао директор париског Конзерваторијума, Керубини се сусрео са лошим квалитетом наставе и администрације, па је одмах започео темељну реорганизацију ове институције. Наиме, једна од првих, и свакако најзначајнијих мера била је увођење полагања испита. Пошто је сматрао да је Париз у том периоду био "преплављен пијанистима", значајно је смањио број студената клавира, док је фокус наставе усмерио на обуку певача у циљу побољшавања квалитета извођења оперских дела. Ђоакино Росини је 1826. године постављен на место главног консултанта у настави певања, а на овом одсеку уведени су и додатни предмети попут културе говора и дикције. Током Керубинијевог управљања Конзерваторијумом уведени су и часови харфе, контрабаса, хорне, трубе и тромбона. Покренуо је награде за најдаровитије студенте, а 1832. године искористио је своју позицију да омогући професионалне ангажмане студентима. Поред тога, како би додатно анимирао младе да музику одаберу за свој позив, подстакао је и формирање огранака Конзерваторијума у Лилу, Тулузу и Марсеју.

У овом периоду настала је и Керубинијева последња опера Али Баба или Четрдесет разбојника, која је премијерно изведена 1833. године у дворани париске Опере. Керубини је за ову партитуру, која је у рукопису бројала око хиљаду страница и представљала најамбициозније остварење његовог оперског опуса, искористио оријенталистички сиже кроз причу о похлепном оцу који покушава да своју кћер уда против њене воље. Посебну пажњу посветио је инструментацији, као и дијалозима у речитативо и ариозо стилу. Међутим, његови ансамбли и хорови, иако широко конципирани и проистекли из бајковите тематике, нису могли да се мере са историјским спектаклима из популарних опера Обера, Росинија и Мејербера. Упркос раскошној продукцији у париској Опери, Керубини је био веома песимистичан по питању овог дела, да никада, како истичу извори, није присуствовао извођењу, а опера је након једанаест представа скинута са репертоара.

Керубинијева енергичност и посвећеност раду нису увек наилазиле на разумевање, па је, како указују историјски извори, био у сукобу са тада младим Хектором Берлиозом који га је у својим мемоарима описао као "иритантног ситничара". Иако су се и други супротстављали композиторовом "тврдом" темпераменту, Керубини је имао и пуно пријатеља, међу којима су били и Марија Шимановска, пољска композиторка и једна од првих професионалних жена-пијанисткиња у деветнаестом веку, Ђоакино Росини, Фредерик Шопен, као и Жан-Огист-Доминик Енгр, француски сликар неокласицизма, са којим је делио заједничка интересовања. Наиме, Керубини је био страствени сликар-аматер, а Енгр је волео да свира виолину. Као плод овог пријатељства 1841. године настао је један од Енгрових најпознатијих портрета Керубинија који се и данас налази у Лувру.

Током живота Керубини је одликован највећим француским признањима и наградама, попут Националног ордена Легије части и чланства Академије Бозар. Преминуо је у Паризу 15. марта 1842. године.

Уредница Ирина Максимовић Шашић