Читај ми!

Путеви прозе

Јаник Енел: Јан Карски

У емисији Путеви прозе, од понедељка, 25. до недеље, 31.јула, можете слушати делове романа „Јан Карски” чији је аутор Јаник Енел.

Јаник Енел пише о истребљењу Јевреја током Другог светског рата пратећи судбину Јана Карског, члана покрета отпора у Пољској, који је на све начине покушавао да упозори свет на страшна страдања Јевреја у Европи. Поглавље које ћемо емитовати на Трећем програму, ослања се на неке чињенице из живота Јана Карског које је писац пронашао, између осталог, у књизи Е. Томаса Вуда и Станисласа М. Јандовског, Karski, How One Man Tried to Stop the Holocaust . Али сцене, реченице и мисли које је приписао Јану Карском плод су Енелове имагинације.

„Допустили смо истребљење Јевреја. Нико није покушао да га заустави, нико није хтео да покуша. Кад сам пренео поруку Варшавског гета Лондону, а затим и Вашингтону, нису ми веровали. Нико ми није веровао зато што нико није хтео да ми верује. Видим лице сваког од оних с којима сам разговарао; савршено се сећам њихове нелагоде. Тако је било почев од 1942. Да ли им је било једнако нелагодно, три године касније, кад су откривени логори за истребљење? Није им било непријатно да се прогласе за победнике, ни да ту победу прогласе тријумфом „слободног света". Како свет који је допустио истребљење Јевреја може себе да сматра слободним? Како може да сматра да је победио у било чему? Године 1945. није било победника, било је само саучесника и лажова. Кад сам Енглезима рекао да се у Пољској спроводи истребљење Јевреја, док сам безброј пута понављао Американцима исту ту информацију, одговарали су ми да је то немогуће, да нико нема ни моћ ни намеру да уништи милионе људи. Рузвелт је преда мном показао запрепашћење али то запрепашћење је било лажно. Сви су знали, али су се правили да не знају. Глумили су незнање зато што им је то незнање било исплативо и што је било у њиховом интересу да га увећавају. Тајне службе су, међутим, обавиле свој посао, знало се, и сви који су се правили да не знају радили су за ту лаж. Прочитао сам све што је о томе било написано после рата. Енглези су били обавештени, Американци су били обавештени. Знали су шта се догађа и нису покушавали да зауставе истребљење европских Јевреја. Можда у њиховим очима једноставно није требало да постоји могућност да се то заустави; можда није требало да европски Јевреји буду спасени. У сваком случају, ако је истребљење могло тако лако да се догоди, разлог је то што су се савезници правили да не знају шта се збива. Кад сам изашао са састанка с Рузвелтом, 28. јула 1943, схватио сам да је све изгубљено: европски Јевреји ће умирати једни за другима, истребиће их нацисти, чији су пасивни саучесници Енглези и Американци. Сео сам на једну клупу поред Беле куће, и усред мириса ловора, међу лепим кедровима и жбуњем багрема на Тргу хероја независности провео више сати гледајући како се свет руши; схватио сам да више никад неће бити могуће продрмати „савест света", као што је од мене тражио један од двојице Јевреја из Варшавског гета; схватио сам да више не постоји ни идеја „савести света". Готово је; свет је ушао у епоху у којој разарање више неће наилазити на препреке јер више нико неће сматрати да се исплати супротстављање оном ко уништава. Уништавање ће ићи својим путем све мање се кријући и не наилазећи на границе; и више неће постојати ништа добро што би се супротставило злу, већ ће постојати само зло - свуда..."

(одломак из романа Јан Карски који ће ускоро објавити издавачка кућа „Завет")


Текст је с француског превела Славица Милетић.
Чита Александар Божовић.
Уредници Оливера Нушић и Предраг Шарчевић.

број коментара 0 Пошаљи коментар