Георг Бенда и готски капелмајстори

Бендина остварења у жанру мелодрама, односно сценске музике која непосредно прати говорну декламацију, издвајају се као најзначајнији део његовог опуса. Иако Бендини мелодрами нису први на немачком језику, сматра се да је овај аутор, са своја три изведена мелодрама, први усавршио овај жанр и понудио кохерентна решења на плану музичке форме и израза. Прва два писана су за позориште у Готи 1775. године, на основу античких митова: Ариадна на Наксосу и Медеја. Непосредно су везани за позоришну трупу Абела Зајлера која је те године доспела у Готу, након пожара који је захватио позориште у Вајмару. Број ликова у Бендним мелодрамима сведен је на један или два, те се ова дела означавају и као „дуодраме", односно „монодраме". На музичком плану, показују континуирану инвенцију и флексибилност форме. Основни градивни блок проистекао је из инструменталног парта оперског речитатива акомпањанта, који се смењује са кратким инструменталним ставовима и декламацијом - врло ретко је предвиђено да се декламација и музика одвијају симултано. Музика сваког мелодрама заснива се на ограниченом броју тема и репетитивних епизодних мотива, који се варирају како би одражавале конкретне драмске ситуације, при чему важну улогу играју промене у хармонији и инструментацији. У вечерашњој емисији чућете интегрално извођење Бендиног мелодрама Медеја, писаног на текст Фридриха Вилхелма Готера. У делу у којем се појављује само један, насловни лик, музика служи како би разоткрила психолошка стања и трансформације протагонисткиње.

Оперски композитор Антон Швајцер дошао је у Готу заједно са Зајлеровом позоришном трупом и убрзо постао управник дворског позоришта, при чему није успео да оствари добру сарадњу са Бендом. Сматра се да је Бендино повлачење са места дворског капелмајстора 1778. године и његов покушај да каријеру настави у Бечу директан резултат нетрпељивости коју је осећао према тринаест година млађем Швајцеру, који ће ускоро и сам доспети до места готског капелмајстора. Као и Бенда, и Швајцер је активно радио на успостављању опере на немачком језику, због чега се често издваја као пионир немачке националне опере. Његово најзапаженије дело са оваквим амбицијама је опера Алкеста, писана на либрето прослављеног немачког писца Мартина Виланда, која је премијерно изведена у Хофтеатру у Вајмару 1773. године. Виланд је своју верзију Алкесте усмерио ка породичној, сентименталној страни мита, а аријама је поверио сликање афеката, што је сматрао за највећи домет музичког уметничког израза. Идиом композитора Антона Швајцера представља амалгам стила италијанске опере серије с половине 18. века и немачког манира који одликују комплексније хармоније и контрапункт. Швајцерова и Виландова Алкеста забележила је велики успех у више немачких градова и први пут је успоставила модел озбиљне опере на немачком језику.

Аутор: Срђан Атанасовски