Мајстори барока – Микеланђело Роси

Италијански композитор Микеланђело Роси, рођен 1602. у Ђенови, сматран је једним од најбољих виолиниста свог доба и својевремено је стекао надимак „Микеланђело виолине". Свој музички пут започео је као оргуљаш у катедрали у свом родном граду, а 1624. године одлази у Рим где је прво радио као виолиниста код кардинала Мауриција, а потом је, у периоду од 1630. до 1633. године, добио намештење у служби чувене породице Барберини. Управо тада Роси је написао збирку од десет токата и куранти за инструменте са диркама, као и прву оперу Ерминија на Јордану, која је успешно изведена у палати Барберини, где се и сам композитор појавио у улози Аполона свирајући виолину. Почетком 1634. године Роси одлази да ради на моденском двору Франческа I д'Естеа, са повременим излетима у Болоњу, Венецију и Ферару где су се његове опере приказивале. Касније се вратио у Рим у службу папе Иночентија X, где је и умро 1656. године.

Иако је Роси током свог живота био познат као изванредан виолиниста, ниједна композиција коју је написао за овај инструмент није остала сачувана, и данас је у историји музике првенствено остао познат по својим делима за инструменте са диркама. Поред тога, Роси је написао тридесет два полифона мадригала који за време његовог живота нису били објављени, и тек су у новијој историји музике откривени. Писани под утицајем музичког језика Карла Ђезуалда да Венозе, ови полифони мадригали настали су у периоду између 1624. и 1629. године у Риму. Са једне стране, за музику која је писана у трећој деценији 17. века, чини се врло конзервативном, са пет деоница, од којих су две намењене тенорима, а не сопранима, као што је тада била пракса, док са друге стране, ови мадригали су били изузетно смели у погледу хармонија - обилују хроматиком и модулацијама које их, упркос контрапункту, воде изван граница хармонског тоналитета. 

Ауторка: Саша Тошковић