Лешек Колаковски: Есеји

„За мене је увек била загонетка, због чега се у тиранским системима забрањује писање о опште познатим стварима. Наизглед ништа глупље: догађа се нека свињарија, нека трулеж у друштвеном животу, неке чињенице о освети које се чују до неба. Сви, апсолутно сви то знају, а они који забрањују писање о тим свињаријама, трулежима, скандалозним чињеницама, такође савршено знају да су све те ствари познате. Према томе ту се не ради о томе, да се неке ствари износе на видело, с обзиром да се и ове налазе јавно на виделу, да их такорећи целокупно друштво посматра, говори о њима, расправља о њима, буни се, критикује, осуђује. С обзиром на то, кажем, написати о нечем таквом у штампи или у књизи значило би објавити давно објављену ствар, никакво умеће, никакву тајну. Међутим – то није слободно.

Тај систем, како сам већ поменуо, на први поглед оставља утисак нечег глупог. Не кажем: неморалног, скандалозног, недоличног, зликовачког итд. Обично глупог – јер, ако је нека истина  постала оптицајна баналност, шта ће се догодити ако неко ту баналност понови у штампаном виду; шта ће се догодити, ако уместо да се казује у разговорима помоћу звукова, то бива саопштавано помоћу штампарске боје и писаних знакова?

Па ипак, бројне опсервације допуштају домишљање, да у том систему замисао није ни глупа ни наивна, како се може чинити. Односно, уредник часописа није у праву када каже нешто тако цензору, кад сви то већ знају! Тада цензор сажаљиво клима главом и одмахује руком. Међутим, цензор је у праву, а не уредник. Цензор добро зна да између свима познате вести и исте, јавно у штампи, објављене вести постоји суштинска и изузетна разлика"...

(одломак из есеја Похвала цензора)

Текст чита Гордана Гачић.
Уредница Оливера Нушић.