Иван Нишавић: Темељи епикурејске етике

Епикур (341–270 г. п.н.е.) је зачетник и оснивач филозофске школе која је по њему и добила име. Њено седиште је било у омањој кући са баштом, у непосредној близини тадашњих атинских зидина, издвојеној од градске гужве и вреве. У тој башти, или „Врту", овај филозоф је оформио својеврсну заједницу којој су могли приступити сви људи, без обзира на пол, материјални статус, боју коже или припадност неком народу, само уколико су делили заједнички циљ: живот хвале вредан, испуњен пријатностима, задовољством и уживањем. Епикур је сматрао да је достизање тог циља могуће бављењем филозофијом, тј. превасходно етиком, која је за њега представљала суштину филозофских разматрања. Међутим, погрешна интерпретација Епикурових филозофских идеја и етичких принципа је још за његовог живота била уобичајена. Епикурејство је неретко представљано „начелом" које је узор тривијалности: „једи, пиј и буди весео, јер већ сутра ћемо умрети." Ипак, већ при првом детаљнијем и подробнијем контакту са епикурејским принципима који су се практиковали у „Врту", могуће је увидети значајну разлику или неслагање са уобичајеним и до граница баналности доведеним тумачењем.

Наиме, за Епикура и његове ученике, пријатан живот испуњен уживањима никако није представљао апсолутно испуњавање ирационалних и анималних нагона, већ врло брижљиво промишљен однос према људским потребама, разликовање између нужних жеља и оних које то нису, адекватно вредновање пријатељства и закона, а све у сврху достизања коначног циља: апоније и атараксије. Апониа је одсуство физичких болова, док се под атараксијом подразумева одсуство душевне узнемирености. Душевно спокојство без физичких болова, за Епикура је представљало циљ или телос његове етике, односно филозофије. „Етика је заправо представљала коначни и најзначајнији стадијум Епикурових филозофских разматрања и сваком другом облашћу којом би се бавио, бавио би се искључиво из разлога који би доприносили утемељењу етике, тј. практичне филозофије", пише у свом занимљивом и инспиративном раду Иван Нишавић.

Текст чита: Александар Божовић.
Уредница: Оливера Нушић.