Музика вива – Дела Стива Рајша

Рајш је један од четворице великана америчког минимализма, уз Терија Рајлија, Ла Монта Јанга и Филипа Гласа. Његово одбацивање техничких достигнућа и стилских карактеристика које су доминирале у класичној музици средином прошлог века, као што су серијализам или алеаторика, започело је средином шездесетих година, након његових експерименталних радова са магнетофонским тракама. Технологија „фазе" односно благог померања које се појављује након вишеструког понављања снимка „у лупу" коју је открио приликом рада са тракама, Рајшу је послужила као композициони модел који је превео у клавирски медиј, компонујући револуционарну Фазу за клавир 1967. године. Наредних година, настала су бројна дела у којима је Рајш усавршио ову технику, да би средином седамдесетих година започео са комбиновањем овог процеса и технике „пулсирања" - репетитивног понављања акорада или краћих мотива чијим се широким динамичким спектром стварају органске пулсирајуће структуре дугачког трајања. Једно од најпознатијих и најутицијанијих дела из овог периода композиторовог стваралаштва је свакако Музика за 18 музичара која је била изведена на концерту чији снимак представљамо у емисији, уз композицију Техилим, као и једно од најновијих остварења овог аутора - заједничку проуџбину низа угледних институција као што су, између осталих, Саутбенк центар, Карнеги Хол, Сите де ла Мизик - Париска филхармонија, Токијска опера и други.

Дело под називом Молитва путника, наставља ону линију радова у Рајшовом опусу која је започела осамдесетих година прошлог века и у којима се аутор инпсирисао кутуром и традицијом јеврејског народа. Ово дело, засновано је на текстовима из Књиге постања, Књиге изласка и Псалмима, као и јеврејским напевима из Америке и Италије. Дело је написано за четири гласа и једанаест музичара, а рад на њему започео је пре избијања пандемије. Користио је текст молитве која се уобичајено изговарала пре започињања путвања, али како је Рајш истакао „вирус је променио значење речи", те је временом ову молитву почео да посматра као текст којим се тражи благослов за прелазак са овог света у онај наредни. Оно што ово дело издваја у целокупном опусу аутора јесте одуство пулса - гласови се преплићу у дугачким, задржнаним тоновима у жичаним инструментима, стварајући туробно и меланхолично расположење.

Музика за 18 музичара, једна од најутицајнијих композиција минималистичке стилске оријентације, премијерно је представљена 1976. године и била је први Рајшов покушај писања за велики ансамбл. Дело се заснива на серији од једанаест акорада, а сваки сегмент, назван „пулс" структуриран је како тоновима акорада који се кроз бројне репетиције постепено „деконструишу", тако и физичким ограничењима извођача, односно дахом певача и свирача на дувачким инструментима. Композитор је рекао да је био фасциниран испитивањем психо-акустичких ефеката које производи појачавање хармонија и мелодија, а крајњи резултат описан је као „врхунац музике за ансамбле 1970-их година". Говорећи о овом делу, критичари су истакли да је његов „утицај на нову музичку сцену био непосредан и неодољив. Свако ко је видео потенцијал у минимализму и надао се великом пробоју, нашао га је овде. Лепота пулсирајућих хармонија с додатним нотама и трајна снага и прецизност извођења биле су истакнуте карактеристике ове музике; уместо стерилног, електронског звука који се обично повезује с минимализмом, топли одзвуци ове музике представљали су добродошлу промену".

Уредница емисије: Ивана Неимаревић