Композитор месеца – Ралф Вон Вилијамс

Током Првог светског рата Вон Вилијамс је престао да компонује, а након повратка у свакодневни живот били су му потребни време и инспирација како би наставио да пише нова дела. У том периоду ревидирао је своје раније комаде, а фокус рада усмерио је на друге активности. Наиме, 1919. године прихватио је позив Хјуа Алена да буде професор композиције на Краљевском колеџу у Лондону, а у овој високошколској установи остао је наредних двадесетак година. Потом је, 1921, наследио Хјуа Алена на месту диригента Баховог хора у Лондону, а тек је 1922. године Пасторалном симфонијом означио свој ‘композиторски‘ повратак. Ово дело је премијерно дириговао Едријен Боулт у Лондону маја 1922, а већ у јуну исте године Ралф Вон Вилијамс га је премијерно представио и публици у Америци, током своје ‘америчке турнеје‘. Након веома успешне пријема Пасторалне симфоније, композитор је био изузетно мотивисан, па је у овом периоду настало преко 40 дела, међу којима су Миса у ге молу, две опере, ораторијум, као и музика за балет Стари Краљ Кол, којом започињемо вечерашњу емисију.

Инспирисан истоименом енглеском дечјом песмом, балет Стари Краљ Кол Вон Вилијамс је компоновао за Енглеско друштво за фолклорне игре и песме, а дело је премијерно изведено 5. јуна 1923. године на Тринити Колеџу. Радња се одвија на вечерњој забави Краља Колчестера коју је приредио за своју ћерку Хелену, која му је поклонила свиралу. Краљ позива три фидлера, претходно одлучивши да ће Хелена даривати наградом најталентованијег од њих. После веома успешних наступа музичара, Краљ је, без претходних консултација са ћерком, прогласио трећег фидлера за победника, иако је Хеленин избор био други музичар. Овај, једночини балет у девет целина, одликује свечани тон и изражене светле оркестарске боје.

Године 1932. Вон Вилијамс је изабран за председника Енглеског друштва за фолклорне игре и песме, а у периоду од септембра до децембра исте године боравио је у Америци где је радио као гостујући предавач на Bryn Mawr College у Пенсилванији. Током друге и треће деценије XX века Вон Вилијамс је изградио репутацију једне од водећих личности британске музике, посебно од 1934, када су у истој години преминули Едвард Елгар, Фредерик Делијус, као и Густав Холст, чија је смрт оставила велику празнину у Вон Вилијамсовом животу пошто су били блиски пријатељи и сарадници још од студентских дана.

Други сегмент емисије испуниће балетска маска Јов, из 1931. године, коју критичари убрајају међу кључна дела у развоју британског балета. Наиме, ово је први балет у историји у чијем су настанку учествовали искључиво британски уметници: оригинални концепт и либрето предложио је Џефри Кејнс, кореографију је реализовала Нинет де Валоа, музику Ралф Вон Вилијамс, оркестрације Констант Ламберт, а дизајн Гвендон Рејверет. Дело се заснива на Књизи о Јову, односно на илустрацијама које је начинио Вилијам Блејк 1806. године, а премијерно је изведено у Лондону 5. јула 1931. године под диригенском палицом Едријена Боулта коме је композитор посветио партитуру.

Историјски извори наводе да је Вон Вилијамс годинама имао идеју да напише дело засновано на Шекспировом тексту из уводне сцене петог чина Млетачког трговца. Хенри Вуд, диригент и један од оснивача Промса, 1938. планирао да је обележи јубиларну, 50. годину своје каријере, са идејом да поручи кантату за 16 солиста, те се обратио управо Вону Вилијамсу да напише једно такво дело. Тако је композитор коначно искористио Шекспиров текст и написао композицију Серенада музици са 16 вешто балансираних деоница, које јасно осликавају јединственост Шекспировог текста. У основи се налази дијалог између младих љубавника Лоренца и Џесике, којима се придружују Порција и Нериса. Извођења оригиналне верзије Серенаде музици након јубиларног концерта била су ретка, те су направљене додатне верзије за хор и оркестар (са четворо солиста или без њих), или само за оркестар.

Сањиви тон Серенаде музици има и личну ноту. Наиме, само два месеца након што је Вуд поручио ово дело, Вон Вилијамс је упознао младу песникињу Урсулу Вуд, која му је слала своје текстове, надајући се да ће их искористити за неко од наредних дела. Вудова је била чак 40 година млађа од композитора, али су ипак упловили у љубавну везу, иако су обоје у том периоду били у браку, и венчали се 1951. године, након смрти Аделине, композиторове прве супруге. Историчари музике сматрају да је сваки тренутак у Серенади испуњен композиторовим одушевљењем и срећом што је поново пронашао своју љубав.

Уредница Ирина Максимовић Шашић