Макс Бензе: Техничка егзистенција

Питање које филозофија увек изнова поставља од Аристотела до данас, гласи „Шта је техника?", а да одговори на то питање зависе управо од степена људске зависности од технике. Ако, међутим, поближе погледамо одговоре утврдићемо да се они, за ове две и по хиљаде година, нису битно променили, иако се нама чини да је техника, у односу на антички свет, толико напредовала да би одговори, напросто, морали бити другачији. Још су стари Грци знали да је техника суштински део човекове реалности, те да у мери у којој човек одређује техникау, она, у истој мери, повратно, одређује њега. Због тога ће немачки филозоф технике Макс Бензе и започети свој текст реченицом „свет који настањујемо технички је свет", а потом, нешто касније, додати: „Техника је једна од реалности. Најтврђа, најнеопозивија од свих". Техника је неповратни процес, она је протеза која је постала суштински део људског бића и света који он настањује. Но, као и са сваком људском творевином, техника, у зависности од употребе, има два лица: она, истовремено, ствара и уништава. Због тога, између осталог, Бензе примећује да теологије и митологије остају потпуно неме пред проблемом технике: техника је, наиме, одвећ рационална, она проистиче из саме људске рационалности, те места за измишљена бића у причи о техници, напросто, нема. Томе насупрот, или управо због тога, техника је, како Бензе показује, повлашћена тема филозофије. У брзом прелету историје технике Бензе указује на кључне мотиве разумевања технике, да би се, у уводним и завршним сегментима текста, задржао на томе у којој мери техника условљава људску егзистенцију.

С немачког превео Жељко Радинковић
Читао је Александар Божовић
Уредник Иван Миленковић