Музика вива

До своје смрти, 2019. године, Кристофер Раус је имао значајну улогу у музичком животу Сједињених Америчких Држава, не само као композитор запажених оркестарских и симфонијских дела, већ и педагог из чије класе су потекли тренутно веома успешни аутори попут Ника Мјулија, Лоренса Вајлда, Роберта Патерсона и других.

Рођен је 1949. године а музику је учио са угледним композиторима попут Карела Хусе и Џорџа Крамба. По завршетку студија, започела је његова успешна композиторска каријера, коју су потпомогле награде Агенције за заштиту ауторских права које је Раус добио 1972. и 1973. године. Крајем ове деценије започела је и његова педагошка активност, најпре на Универзитету у Мичигену, да би током осамдесетих и деведесетих предавао на угледној Истмен школи за музику, а од 1997. и на њујоршком Џулијарду.

Прво значајно национално композиторско признање, Кристофер Раус је добио 1998, када је Центар „Кенеди" наградио његову Прву симфонију. Пет година касније добио је Пулицерову награду за музику за свој Концерт за тромобон, а 2002. и Греми награду за најбољу савремену класичну композицију - Концерт за Гаудија. Раус је био посебно цењен као аутор симфонијске музике, а током своје богате каријере био је резиденцијални композитор Симфонијског оркестра из Балтимора, Танглвуд фестивала, а од 2012. до 2015. године и Њујоршке филхармоније. Отуда у његовом опусу доминирају оркестарска дела - шест симфонија, симфонијске поеме и једноставачне оркестарске композиције често инспирисане митологијом, те више од десет концерата за различите инструменте. Стилски, опус Кристофера Рауса се углавном кретао у оквирима неоромантизма, са ретким излетима у атонални музички језик, као и упливима популарних музичких жанрова, пре свих рока и џеза. Оно што посебно плени у музици овог аутора је бриљантна оркестрација, као и вешта употреба перкусија.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић