Мајстори барока

Краљевски балет посвећен Флори припада жанру дворског балета са антреима, а први пут је изведен 6. фебруара 1669. године у палати Тиљери, у Паризу, током свечаности које су се одржавале у оквиру карневалске сезоне. Ово је био последњи од великих француских дворских балета и симболише скоро сто година током којих су се двор, припадници краљевске породице и уметници уједињавали како би плесом и музиком створили идеал физичке лепоте, као репрезентације сопствене изузетности и моћи. Истовремено, ово је био и последњи пример онога што се назива Краљичин дворски балет, у којем су дворске даме узимале учешћа. Дворски балет је посебно развијан за време првих година владавине Луја XIV који је у својој младости био страсни плесач, а Краљевски балет посвећен Флори се сматра врхунцем овог жанра, његовом апотеозом и закључком. Управо кроз ово дело може се уочити момент транзиције у еволуцији француске сценске музике од балета ка лирској трагедији и опери-балету, које ће Жан-Батист Лили кодификовати који годину касније.

Повод за настанак овог јединства игре, вокалне и инструменталне музике и кратког говорног текста, била је прослава примирја по завршетку Деволуционог рата између Француске и Шпаније. Тематски, овај дворски балет је био веза за животворно деловање сунца - персонификације краља Луја XIV, који је у историји запамћен као Краљ Сунца. У том погледу, сиже директно алудира на обнову краљевства под благотворним утицајем Луја XIV. Либрето је написао Изак де Бенсерад, а улога Флоре је била намењена Хенријети од Енглеске, супрузи млађег брата Луја XIV, познатијој као Мадам, али како је она те године била у другом стању, заменила ју је војвоткиња од Силија. Сам краљ се појавио у улози Сунца, у свом последњем плесачком наступу у једном дворском балету. Формално гледано Краљевски балет посвећен Флори састоји се од увертире, пролога и 15 антреа који укључују не мање од 10 вокалних сегмената, што представља значајан корак ка рађању опере као засебног жанра. На премијери је коришћен велики извођачки апарат: учествовало је око 50 играча, десетак соло певача, 24 хорска гласа, 44 гудача, 8 дувача, потом теорбе, чембало, као и тромбони и тимпани из краљевских војних пукова за чије коришћење изван војне функције, а у музичком контексту, треба захвалити Лилијевом иноваторском таленту.

Ауторка Саша Тошковић.

Уредница Ксенија Стевановић